175 година од трагичног пада Србобрана

Лајош Кошут 1849 године планира велику офанзиву против Српске Војводине. Циљ је био одблокирати Петроварадин, а тај задатак поверен је окрутном генералу Перцел Мору. Историчар Миленко Палић наводи да је генерал Мор добио задатак да очисти јужне земље од бунтовних Срба. На том путу кључна тачка је Сентомаш који је до тада одбио три снажна напада. Генерал Перцеч Мор након освојеног Сомбора удара свом силином на Србобран.

Сентомаш је предходне године био добро утврђен што је омогућило и одбијање три предходна напада. Североисточно од вароши ка Старом Бечеју, у позамашном завоју Криваје, подигнуто је савршено земљано утврђење по упутствима Стевана Сурдучког, комаданта шајкашког батаљона. Ту је смештено 300 добровољаца из Србије предвођени буљубашом Станком Савићем, а стигао је и Јаша Добановачки Шајкаш. Шанац је на дан апостола Петра и Павла освећен и добио је име Србобран. По њему ће читаво место добити име.

Сентомаш је са три страна био опасан водом осим са западне стране према Врбасу где је погинут шанац који је повезивао Францов канал и Кривају. То је била најважнија и најбоље утврђена страна одбране.

СЕНТОМАШ

СЕНТОМАШ
(одломак)
„И тако паде Сентомаш нам славни,
Али му име зато не потамни,
Добар је јунак, кој'се борит'знао-
Ал'зар је Милош мањи зато што је пао?
Милош је пао ,па га најзад нема,
Сентомаш, ево у поврат се спрема,
Ево вам, славни што се Срби звасте,
Ево вам спомен из пепела расте.
А што сте мајке с незараслом раном,
Видајте ране дичним Србобраном,
У њему ј' и сад ка' у бурне дане,
Гњездо соколова, што им нема мане,
Извор најдубља чиста родољубља,
А устреба л' крви-биће опет крви“
Јован Јовановић Змај
(мајка му је била из Србобрана из породице Гавански)

Перцел је приликом марша од Сегедина према Новом Саду запазио да је линија ка каналу Франца I потпуно напуштена од стране српских трупа. Одлучио је да освоји Сентомаш тамо где су се од марта месеца налазиле само две компаније петроварадинских граничара Теодора Боснића и једна шајкашка компанија распоређена у Турији, затим четири компаније сентомашких добровољаца, 200 Србијанаца и месни живаљ као и 9 топова трофунташа са шајки. Боснић је заједно са капетаном Јованом Стефановићем Виловским хитно приступио припремама за одбрану, док је Прецел у међувремену већ освојио Мали Кер, Кулу и Врбас. Из Куле је 1. априла послао писмо у Србобран следеће садржине:

„Жао ми је да гине тај храбри и јуначки народ, стога вас лепо позивам да се у року од 24 часа предате и положите оружје. Дајем вам своју поштену реч да свима и свакоме опраштам. Чекам одговор. Не учините ли то и не одговорите ми до решеног рока, онда, без милости, никог нећу поштедети и све ћу у огањ и пепео претворити.”

Знајући да је одбрана слаба, Боснић је планирао да током ноћи народ са војском напусти Србобран и повуче се иза Јарка, а да непријатељу оставе пусто место. Међутим, кад је народ сазнао за писмо, маса од неколико хиљада људи се окупила пред општинком кућом и кад им је прочитано шта Перцел тражи, почела је да виче:

„Каква предаја?! Зар ми да будемо издајице свога рода? Та, ми једва чекамо да се сукобимо са Мађарима!”

После овога, Перцелов писмоноша је ухапшен и није послат никакав одговор.

Одбрану Србобрана је сачињавало само 3.000 до 3.500 наоружаних војника и 9 топова, док је Перцел предводио војску од 8 батаљона пешака, 7 ескадрона хусара (коњаника), што је укупно више од 9.000 људи и 30 топова разних величина. Ова војска је према Србобрану наступала у две колоне, исто као и у претходном нападу: левом и десном обалом Канала из правца Врбаса и Малог Кера (Бачког Доброг Поља).

Трагичан напад мађарске војске на Србобран почео је 3. априла 1849. године у 8 часова ујутро. Четири пута су храбро одбијени напади на западној страни према Врбасу. Међутим, мајор Шандор Фелдвари са војницима из Сегедина, са исуканим бајонетима, направи јуриш и уз велике жртве мађарска војска продре у Србобран у 10 часова са јужне стране, преко моста на Каналу и зађе осталим браниоцима иза леђа. Народни капетан Новак Голупски, очевидац и бранилац Србобрана, у својој књизи "Успомене из народног покрета 1848. и 1849. године" казује да „…"тад настаде очајничка и крвава борба и ужасно крвопролиће и покољ".

Опкољени и притешњени браниоци Србобрана су се очајнички и храбро борили на живот и смрт на свим положајима. Упркос јуначкој борби, Срби нису могли одолети. Славно су изгинули, мало их је преживело. Они који су били на врбашком фронту пробали су да беже преко фекетићког моста али он је био срушен, па су се спасли само они који су ушли у воду и прешли реку. Други су кренули према мосту на Каналу где их је дочекала мађарска војска. У страшној навали и метежу, сломио се дрвени мост и сви су попадали у воду. Из хладних таласа мало ко се спасао. Само око Канала и према Врбасу изгинуло је око 2.000 Срба, већином из Србобрана. Ту је изгинуо цвет србобранског грађанства.

У другом делу села, по кућама свију осећало се да се нешто грозно десило, иако се још ништа није знало о страшном догађају. И сви старци, жене и деца са натовареним колима почели су јурити ка србобранском шанцу да тамо преко моста пређу Кривају и дочепају се Бечеја. Али стража код шанца никог није пуштала јер није била обавештена о продору непријатељске војске у Сентомаш. Тек када су стражари из далека видели непријатеља, тек тада су отворили прелаз преко шанца. Али број кола и народа био је огроман, тако да никако није било могуће да тај велики народ за кратко време прође. Велики број људи је погинуо ту у шанцу, у гужви и метежу, а кад је непријатељска војска стигла почела је бесомучно да убија све редом, и старце и жене и децу.

По Новаку Голупском, укупан број погинулих Срба у Србобрану тог 3. априла 1849. године износи од 4.000 до 5.000, и тај број није ни мало преувеличан, јер по званичној мађарској статистици у Србобрану је 1844. године живело 8.830 Срба, а 1860. године само 4.687. Дакле, и после 11 година од овог страдања видео се мањак српског становништва од чак 4.143 душе, што је половина Срба. У револуцији 1848/49. и друга места су пострадала, али као Србобран у толикој мери није ни једно. Тада су уништене и материјално пропале читаве породице Србобранаца. Између великог броја жртава, чак 24 породице су изгубиле више од 5 чланова, а највише породице Манојловић – 24 члана, Гавански – 17 чланова, Пивнички – 16 чланова итд.

Преживели су нашли спас у околини, а највише у Срему. Србобран је тада опустошен, опљачкан и запаљен са свих страна и претворен у згариште.

Вест о паду Србобрана је одјекнула у целом Српству, Београдсја штампа пише о овој трагедији али и Будимпештанска такође у листу „CHARIVARI” наводи да је Сентомаш заузет и да је погинуло Раца 7.400, Срба (Србијанаца) 600 и Мађара 1.200.

Колико је то био важан догађај у Српској историји можемо видети и у делу Јована Стерије Поповића „Родољубци“:

Јован Стерија Поповић „Родољубци“

ГАВРИЛОВИЋ: Оставите се сад тога, имамо другу невољу. Сентомаш је пао.

СВИ (уплашено): Шта?

ЛЕПРШИЋ: И Србобран пао, кажете ви?

ГАВРИЛОВИЋ: Тако је.

ЛЕПРШИЋ: То је лаж, то је измишленије!

ГАВРИЛОВИЋ: Да бог да, но бојим се да не буде истина.

ЛЕПРШИЋ: Пре ће Коморан пасти него Србобран, српски Гибралтар! И помислити то, срамота је за Србина, а камоли веровати!