Vrh

Tvoja trenutna lokacija:  Index / Info / Društvo

POSLE UKIDANJA GIMNAZIJE (III DEO)


O događajima koji su u društvenom, ekonomskom, prosvetnom, ali i političkom smislu značajno opredelili sudbinu Srbobrana između dva Svetska rata pisao je profesor Milivoj Tutorov. Srbobran.net objavljuje sedmi deo feljtona pod nazivom "Državna velika gimnazija"


Dvadeset drugog juna 1932.godine, a bila je sreda, u ranim jutarnjim časovima, okupila se na srbobranskoj železničkoj stanici brojna delegacija, koju su sačinjavali predstavnici svih organizacija i ovdašnjih udruženja, kao i slobodni građani:  Dušan Manojlović, zemljoradnik, Jaša Kaćanski, zemljoradnik, Danilo Bajac, krojač, Milan Ostojić, mašinbravar, Živko Slavnić, Gavra Nikolić, stolar, Nandor Hausvit, Jovica Subić, trgovac,  Isidor Belić, kovač, Stanimir Đurđev, zemljoradnik, Dragoljub Kaćanski, zemljoradnik, Draga Gavanski, zemljoradnik, Sava Debeljački, zemljoradnik, Lazar Nikolić, zemljoradnik,Vojin Kurjački, zemljoradnik i Voja Šeguljev, trgovac. Oni su dobrovoljno i o svom trošku, putovali u Beograd da se, kao članovi deputacije, bore za opstanak niže Gimnazije, za pravo na kulturni razvoj i društveno - ekonomski napredak svog Srbobrana.

Iz Vrbasa, delegacija je otputovala brzim vozom, koji je stizao u Beograd u 8 časova. Mnogi od deputata prvi put su putovali u Beograd i sa neskrivenim uzbuđenjem su očekivali susret sa  prestonicom I velegradom, a čitava deputacija bila je opterećena neizvesnošću svoje misije, kako će biti primljeni u ministarstvu prosvete, kakav  će stav imati ministar prosvete, da li će taj svemoćni razumeti želje Srbobranaca i  hoće li  uvažiti  razloge, kojima će oni dokazivati opravdanost zahteva da se Srbobranu ostavi, ako ništa više, ovo bar četvororazredna, odnosno niža gimnazija? Hoće li se iz Beograda  vratiti obavljena posla ili praznih ruku? Bila su to neizbežna pitanja i ona su  se vraćala među ove ozbiljne i dostojanstvene ljude, čak i onda kad su pojedini članovi deputacije pokušavali da razgovor skrenu na teme iz svakodnevnog života. I što se Beograd više približavao, ta pitanja su postajala,  nekako, sve teža, sve složenija, pa se nekima činilo kako se monotono kloparanje železničkih točkova sliva u jedno, jedino pitanje:

”Da li je, uopšte, i trebalo  ići u Beograd ?"

Ali…voz je jurio sremskom ravnicom i ostavljao za sobom usnula naselja i tihe gradiće, a kroz plavičastu koprenu ranog, letnjeg jutra već su se nazirali  obrisi velikog grada. Tamo, u daljini, na  obalama Save i Dunava, mirovao je drevni Beograd i u svojim nadleštvima krio rešenje, zbog kojih su deputati potegli čak iz Srbobrana.

Na stanici, u zbunjujućoj vrevi ljudi i mašina, deputaciju je dočekao Stevica Kaćanski, narodni poslanik starobečejskog  sreza. On je stigao u Beograd  dva dana ranije, da bi, preko svojih  ljudi, u Ministarstvu prosvete stvorio atmosferu razumevanja nadležnih prema njegovim zemljacima, koji su dolazili sa zahtevom, na kojeg se, on je to dobro znao, više nije mogao naći pravi i zadovoljavajući odgovor. Ali, kao poslanik, morao je izvršavati volju svojih birača i činio je što je mogao.

Prijem kod ministra prosvete bio je zakazan u 10 časova. Deputacija je stigla u salu za prijem već u 9 i 45 minuta. Tačno u 10 časova pojavio se na vratima prijemne sale ministar  prosvete, gospodin  Dragoslav Kojić, provereni  režimlija, iskusan i prefrigan političar, dosledni izvršilac  politike militarističke klike Aleksandra Karađorđevića I generala Pere Živkovića. Dostojanstvenim korakom  ministar  je prišao ogromnom, stolu, jedva primetnim pokretom glave pozdravio deputaciju i laganim pokretom ruke ponudio prisutne da sednu. Deputaciju je predstavio Stevica Kaćanski, koji je  ministra Kojića ukratko upoznao sa razlozima dolaska predstavnika Srbobrana i zamolio ga da sasluša rezoluciju, koju će pročitati Momčilo Miković. Ministar Kojić je sa vidljivom senkom dosade na izbrijanom i aristokratski negovanom licu  zaustio nešto da kaže, ali mladi Miković, osećajući, valjda, da se trenutak ne sme propustiti, jer sve može poći neželjenim tokovima,ustaje i vidno  uzbuđen počinje patetičnim glasom čitati  rezoluciju, koja je, doslovno, glasila:

 Gospodine Ministre,

Pred Vama stoje građani Srbobrana, gnezda nekadašnjeg srpskog nacionalnog pokreta, čiji su preci bili vođe vojvođanskih Srba i 1848. koji su, uprkos austrougarskih vlasti, vagonima slali  hranu i rublje srpskoj vojsci u Balkanskom ratu. Mi, Srbobranci, dali smo oko 200 dobrovoljaca na Solunskom i Dobrudžanskom frontu. Posle svetskog rata, Srbobran je bio onaj koji je prvi pritekao u pomoć iznurenom srpskom vojniku, koji se vratio sa bojišta na prazno ognjište. Godine 1918. primili smo 135 ratne siročadi, othranili ih i  na put izveli. U takvoj sredini mogao se i roditi veliki sin našeg naroda Stevan Vladislav Kaćanski - Bard. Građani  takvog Srbobrana, koji su u svoje vreme pisali dvesta akcija privilegovane Agrarne banke u vrednosti od dva miliona dinara, došli su pred Vas da mole zaštitu, te da nam spasete Gimnaziju od ukidanja.

S obzirom na naš nacionalno – politički rad i naše jugoslovenske težnje, austrougarske vlasti su svagda sa nama  maćihinski postupale, sputavale nas i ometale u našiem prosvetnom i privrednom razvitku, na taj način što su na štetu Srbobranu favorizovane druge opštine.

Posle oslobođenja, mi, Srbobranci, očekivali smo  da ćemo u našoj novoj državi, za koju smo toliko žrtava podneli u prošlosti, dobiti satisfakciju i da će nam se dati sve ono što  nam pripada, s obzirom na našu svetlu prošlost, a obzirom na broj stanovnika našeg mesta, s obzirom na naše potrebe privredni  razvitak, pa u svemu u susret izaći. Ali, nažalost, naše nade su samo delimično ostvarene. Odmah po  oslobođenju dobili smo osmorazrednu gimnaziju, koja je već posle  desetogodišnjeg  rada svedena na četvororazrednu.                                                 

Danas kad stojimo pred novom redukcijom srednjih škola, pobojali smo se da ne izgubimo i ova četiri razreda gimnazije. Stoga smo i došli kod Vas da predočimo koliko bi to štetno uticalo na naš Srbobran i da Vam skrenemo pažnju na onu štetu, koju bi ova redukcija imala po državno -nacionalne interese. Smatramo da nacionalno - politički i državni interesi zahtevaju ne samo da ostanu ova četiri razreda naše gimnazije, nego da se ista podigne na osmorazrednu, da se u Srbobranu ustanovi Srpsko načelstvo i sve druge ustanove, kako bi Srbobran postao politički, prosvetni, kulturni i ekonomski centar i davao bi pravo razvoja čitavoj okolini.

Ne samo da istorijski i nacionalno - politički razlozi zahtevaju da u Srbobranu ostane Gimnazija, i da Srbobran postane centar naše okoline, već to diktiraju i naši privredno - ekonomski razlozi. Srbobran je odvajkada bio najnaprednija opština, poznata u celoj bivšoj Vojvodini, a ima tendenciju da se i dalje podiže i razvija. Medjutim, opšti napredak jednog mesta u tesnoj je vezi sa prosvetnim prilikama. Tamo gde se skoncentrišu prosvetne i političke ustanove, tamo se podiže i privreda , tamo se primećuje opšti ekonomski napredak čitavog mesta.

Mi, Srbobranci, ne možemo da nađemo razloge koje bi rukovodili Kraljevsku vladu da ukine Gimnaziju u Srbobranu u korist Bečeja i Vrbasa, i da na taj način ekonomski podiže ona ista mesta, koja je i Austrougarska tako izdašno pomagala na štetu Srbobrana. Ovo nam je tim više nerazmljivo, što mi od države ne tražimo ništa drugo, nego samo da plaća nastavnike, dok sve druge izdatke oko izdržavanja Gimnazije snosiće sama naša opština, kao što je to i do sada činila.

Naposletku, slobodni smo upozoriti gospodina ministra i na tu okolnost da je Njegovo Veličanstvo Kralj Aleksandar, još kao regent, prilikom posete Srbobranu proglasio ga gradom i obećao nam potpunu gimnaziju.

Uvereni smo da će gospodin ministar potpuno shvatiti opravdane naše istorijske, nacionalno -politički i ekonomske razloge i našu Gimnaziju ostaviti i postepeno razviti do pune, osmorazredne gimnazije - završio je Momčilo Miković i potražio maramicu da obriše znoj sa čela.

Dok je Miković čitao rezoluciju ni najpažljiviji posmatrač nije mogao primetiti bilo kakvu promenu na ministrovom bezizražajnom licu. Ćutao je i nije skidao pogled sa neke nevidljive tačke na uglačanoj i svetloj površini masivnog stola. I tek posle nekoliko trenutaka, dugih kao večnost, ministar Kojić je podigao glavu, pogledao deputate i tihim glasom rekao:

“Gospodo, pa ministarski savet je već doneo odluku o ukidanju gimnazije u Srbobranu, jer smatra da je ista potrebnija u novom Vrbasu. Žao mi je, ali tu se više ništa ne može uraditi”

Doktor Andrija Kesler je pokušao da detaljnije obrazloži rezoluciju. Priskočio mu je u pomoć energični Milorad Kurjački, učitelj, ali sve je to bilo uzalud. Ministar je već ustajao, što je bio znak da je prijem završen. Pronicljivim i lukavim očima još jednom je obuhvatio sve prisutne, dostojanstveno se poklonio, okrenuo i izašao iz sale.

I tako se deputacija vratila u Srbobran sa zlosutnim osećanjem da nije obavila posao i da odlazak u Beograd neće doneti željene rezultate. Naprotiv, očekivali su ono najgore, a to je stiglo 25.juna, kada je predsednik opštine službeno obavešten od Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije da je gimnazija u Srbobranu, odlukom Ministarskog saveta, ukinuta.

Vest se proširila brzinom munje, a delovala je kao grom iz vedrog neba. Srbobranska javnost bila je potresena, ali još se nije predavala. Opet je na scenu stupio “Srbobranski glasnik”, ali o daljim zbivanjima u vezi sa srbobranskom gimnazijom i njenom sudbinom - u našem sledećem nastavku.



 

Postavio: Administrator dana 2017.10.19

 

                                    

 

Glasaj
     

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
 Prijavi se
PESMA DANA



PETICIJA

Partneri
Arhiva
Srbobran.net
Dom zdravlja
Restoran Gurman
Agrosimsa
Nijansa
Švrća
Lagrad
Kamen Mermer
Reklam Dizajn
Raspored sahrana
Apolon
Pc world