ŠUNKA BAZA

Salaš neugledan, mali, samo sa tri prostorije, stajom, šupom, čardakom i velikom gomilom slame nije privlačio pažnju policije, jer pored toga na njemu su živele četiri žene:  majka Katica, ćerke, Sofija, Desa i  Ruža. Najstarija Teodora bile je već udata, udala se pred rat u Zmajevo, u porodicu Andrić, gde je takođe živela na salašu.

Kada je rat počeo jedan broj članova komunističke partije, iz Vrbasa povukao se u ilegalnost, a među njima bio je i Spasa Čobanski profesor matematike, koji je našao sigurno utočište na salašu kod bliske rođake Teodore u Zmajevu.

Trebalo je ilegalce prebaciti u Turiju i uspostaviti vezu sa pripadnicima pokreta iz Čuruga, Žablja, Bečeja.

Jedne kišne noći kada se niko nije nadao, na Piroški salaš došli su neočekivani gosti. Tako je uspostavljena veza salaša u Zmajevu i Srbobranu , a tu su boravili  Spasa Čobanski, Mila Čobanski, Svetozar Marković Toza, Đurica Jojkić, Žara Pavkov, Vlada Provči  i mnogi drugi.

Salaš nije nikad imao kopanu bazu. Ilegalci su se sklanjali u veliki odžak na tavanu koji je služio za sušenje šunki. U njemu su mogle da borave najviše 4 osobe i to nekoliko sati, dok ne prođe opasnost. Bata Štriker proveo je u odžaku puna 4  dana, zajedno sa osušenim šunkama. Otuda je baza dobila ilegalno ime Šunka Baza. Znak da se približavaju fašisti,  ili da su  na samom salašu  bio je kada Ruža  viče na živinu “iš pile u vile”.

Zadržavanje na salašu trajalo je kratko, svega nekoliko dana. Često su ga ilegalci  zvali usputna stanica. Ružina majka imala je svega desetak jutara zemlje, dovoljno da prehrani svoju decu. Delila je sa svojim “gostima”, sve što se našlo u kući . Niko nije otišao gladan, a i dobili bi hranu za put.

Grupa ilegalaca  u toku leta 1943. god. okupila se na salašu kod Piroških. Dogovor je da treba jednog druga prebaciti  u feketićki atar. Ulaz u grad blokiran. Trebalo je preći most preko Velikog bačkog kanala . Ruža prihvati da ona taj zadatak obavi .

Ujutro Ruža nabaci seno u kola u kojima je već bio odgovorni drug. Stavila u šarage špartač, kako bi izgledalo da ide da šparta kukuruze. Ošine konja ne obazirući se na vojnike, kao da oni ne postoje, žuri za svojim poslom,  niko je nije zaustavio. Dođe do mesta Vodice i skrenu u atar. Istovari druga, a seno da konju…Popodne   vrati se na salaš.

U okolini Ružinog bili su salaši Pivnički, Babin, Golupski, Manojlović… Jedini salaš na kome je živeo Andraš Paja, bio je da pripada nekom Mađaru. Svi su oni bili kao jedna porodica, često se posećivali i pomagali u poljoprivrednim radovima.

Zahvaljujući Andrašu koga su svi zvali Bandika, tokom racije 1942. godine  kada su vodili  Ružinu porodicu,  kao i sve ostale komšije sa salaša. sreća se osmehnula kada su na samom ulazu u Srbobran sreli  komšiju Bandiku.  On skoči sa kola i kaže:

-  Ako njih vodite, vodite onda i mene . Za njih ja garantujem oni su dobri i pošteni domaćini.

 Sve porodice ubrzo se nađoše na svojim salašima.

Milenko Genčić      

 

Postavio: Administrator dana 2019.10.03

|  Ocena:

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!