SENTOMAŠU LAZU HEJ!

Jedna od najpoznatijih novosadskih kafana u drugoj polovini XIX veka bila je gostionica "Kamila", prizemljuša na uglu današnje Miletićeve i ulice Jovana Subotića. Gostionica "Kamila" je srušena 1931. godine. Niko ne zna zašto je dobila, za naše prilike, to čudno i nesvakidašnje ime, ali "Kamila" je bila decenijama omiljena kafana novosadskih boema iz krugova pozorišnog sveta, pisaca, pesnika, slikara, muzičara, profesora novosadske gimnazije, ali i poslovnih ljudi – industrijalaca, uglednih trgovaca, bankara, posednika, a rado su u nju zalazili i istaknuti nacionalno – politički radnici vojvođanskih Srba u XIX veku.

             Najpoznatiji gosti kafane "Kamila" bili su Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jovan Đorđević, osnivač i upravnik Srpskog Narodnog Pozorišta u Novom Sadu, Đura Jakšić, dok je živeo u Novom Sadu, Svetozar Miletić, osnivač i vođa Srpske Narodne stranke u Vojvodini, Đorđe Rajković, književnik, Kosta Trifković, dramski pisac, Laza Telečki, Dimitrije Ružić, Mita Mihailović – Mita Baron, poznati glumci SNP-a, Đorđe Popović – Daničar, publicist, pisac i prevodilac i drugi.

       Kada su mu poslovi to dozvoljavali, u gostionicu "Kamila" dolazio je i Laza Dunđerski, veleposednik i industrijalac iz Sentomaša... Njegov svaki dolazak bio je za vlasnika, osoblje i stalne goste "Kamile" pravi događaj, koji je danima prepričavan do najsitnijih detalja... Jer, znalo se da je Laza – Gecin, ne samo moćnik i čovek od uticaja, čak i na dvoru Franca Josifa, već i veliki rodoljub, ljubitelj umetnosti, zaštitnik i pomagač pregalaca na polju kulture srpskog naroda.

      Korpulentni, dostojanstveni i bogati Laza Gecin dolazio je u kafanu "Kamila" na skupocenim karucama sa sjajnim četvoropregom čilaša, vitkih lipicanera iz najčuvenijih evropskih ergela. Na prednjem sedištu crnih lakiranih karuca, koje su na točkovima sa gumenim oblogama, nečujno i kao da lebde, klizile novosadskim kaldrmisanim sokacima i popločanim ulicama, sedeo je uparađen i ozbiljan, Joca kočijaš i desna ruka Lazina...

Taj Joca, kulpinski obešenjak, znao je biti i kočijaš i baštovan i lakej i telohranitelj i neka vrsta sekretara – beležnika, ali i nemi svedok gospodareve savesti... Samo njemu je Laza Dunđerski poveravao svoje misli i pravdao postupke u velikim poslovima i složenim novčanim kombinacijama. Joca je u službu primljen kao mlad čovek i ostao je na svom poslu do smrti Lazine, čiju je ćud poznavao bolje i od njegovih ukućana. On nikada nije progovorio, ako ga šef nije nešto pitao, niti je izgovorio i jednu suvišnu reč... Gospodar i sluga su se sporazumevali i razumevali pogledima, jer Joca je po izrazu gospodarevog lica, po grčevitom i jedva primetnom pokretu kosmate obrve nad levim okom, po nervoznom gestu ruke, ili kobajagi nezadovoljnom gunđanju zbog silnih poslova, zbog ljudi koji mu ne daju mira, zbog lošeg vremena i probadanja u kostima, zbog rđavog sna i umora – znao koliko je sati, kako idu poslovi, šta gospodar smera i šta mu valja činiti, na koju stranu krenuti, kad i kako stići... Znao je Joca zašto gospodar odlazi u čuvenu gostionicu i šta njegov dolazak znači za osoblje i još čuvenije Kamiline goste...

I kada bi se sa četvoropregom našao u ulici, kojom se stizalo do gostionice, njegovo kočijaško umeće skretalo bi pažnju i izazivalo divljenje mnogobrojnih prolaznika. Ulica je bila popločana, a pod veštom i energičnom Jocinom rukom, vatreni lipicaneri su svoju, naizgled neukrotivu energiju prenosili u elegantan paradni kas. Iako su kopita lipicanera bila zaštićena gumenim navlakama, njihov ujednačeni, snažan korak, odzvanjao je tihom ulicom kao ritmički topot i najavljivao dolazak retkog, ali rado viđenog i usrdno dočekanog gosta...

I dok je Joca, na žutim kožnim kajasima, držao četvoropreg kao da je ukopan i od kamena isklesan, vlasnik "Kamile" je pritrčavao lakiranim karucama, pridržavao ruku i pomagao gospodaru da sa potege stane na popločano tlo. Kada bi se Laza Gecin iz Sentomaša, u pratnji pomalo zbunjenog vlasnika, našao na vratima "Kamile", kafanom bi se prvo razlila tamburaška melodija, a zatim ju je ispunjavala pesma „Sentomašu, lazu, hej“ , u to vreme jedna od najlepših i najslušanijih u Vojvodini.

             Pre mnogo godina, pričao je Milenko Manojlović – Babača, tada devedesetogodišnjak, bodrog duha i bistrog uma, koji je kao mladić, bio član orkestra Andre Ostojića i sam u nekoliko navrata svirao pred deda Lazom Dunđerskim, da je vlasnik "Kamile", za Lazin dolazak znao dovesti orkestar čuvenog Andre Ostojića iz Sentomaša, jer u Vojvodini nije bilo orkestra koji je mogao izvesti pesmu „Sentomašu lazu hej“ kao što je to činio Andra Ostojić sa svojim tamburašima.

         „Setomašu...“ je bila omiljena pesma Laze Dunđerskog. Mnogi misle zbog toga što je njemu bila posvećena i što je nastala u slavu njegovog imena, a tako se i danas čini dok je slušamo, ali na žalost, s interpretacijom teksta,  u kojem je prvi stih „Sentomašu, lazo, hej“ – netačan... Pesma nije posvećena Lazi Dunđerskom i nije nastala u slavu njegovog imena.

                 Ona je nastala pedesetih godina devetnaestog veka posle pada i tragedije Sentomaša 3.aprila 1849. godine. Posvećena je, upravo, tom potresnom trenutku njegove istorijske prošlosti. U revolucionarnoj 1848/49. godini, Sentomaš je bio jedno od najvažnijih uporišta Srpskog Narodnog pokreta u Južnoj Ugarskoj. Na njegovim prilazima i bedemima vođeni su krvavi i teški bojevi između snaga srpskog narodnog i mađarskog revolucionarnog pokreta. Odbrana Sentomaša izdržala je i odbila tri velika napada. Pod Sentomašom su 1848.godine gorčinu poraza osetili, pali i nestali sa vojno – političke pozornice general Bahtold i Lazar Mesaroš, ministar vojni u revolucionarnoj vladi Lajoša Košuta.

ulje na platnu (Aleksandar Mudrinski)

U proleće 1849. godine, Sentomaš je pao pod nezadrživim udarom i naletom elitnih jedinica Mađarske južne vojske, pod komandom generala Percela. Na bedemima i u krvavim ulčičnim borbama, a naročito u povlačenju preko nabujale Krivaje, palo je preko pet hiljada boraca, žena, dece i staraca. Sentomaš je bio sravnjem sa zemljom, porušen i spaljen. Preživelo stanovništvo potražilo je spas bekstvom u Banat, Srem i Srbiju. Posle ugušenja revolucije, zavođenja mira i stišavanja strasti, stanovništvo se počelo vraćati na zgarišta i ostatke svojih porušenih i spaljenih domova.

         Iz tuge i žalosti za uništenim trudom, rađala se volja za životom i Sentomaš je vaskrsnuo, razbijajući nad sobom tmurne oblake prošlosti i tražeći puteve ka budućnosti. Život je ponovo buknuo neuništivom snagom čoveka i pesma „Sentomašu lazu, hej“ potekla je iz naroda i uskoro postala simbol njegovog postojanja.

            Sa elegičnim prizvukom, njeni stihovi izražavaju gordost i ponos jednog naroda, koji je navikao da ga istorija šiba svojim nemilosrdnim bičevima...Sentomaš je mali Carigrad. Opkoljen sa svih strana vodom i izgrađen na prostoru koji dominira okolinom, on je cvetao, rastao i razvijao se. Podseća na laz. U brdovitim krajevima to je raskrčeno zemljište, a u pitomoj Šumadiji – to je proplanak, obrastao bujnom travom i zelenilom... Posle 1849. godine, čitav prostor je trebalo raskrčiti i ukloniti tragove razaranja, da bi se moglo graditi novo naselje. Trebalo je uložiti mnogo napora i proliti mnogo znoja da taj gradić vojvođanskog beskraja, pretvoren u ruševine i zgarišta, postane „laz“, raskrčeno zemljište i proplanak obasjan radostima života i verom u sebe.

Tragovi nerazumija nisu mogli biti lako izbrisani i posledice su ostale jer:

" U tebi se, lazu, hej,

  U tebi se sokolovi legu,

  Sto momaka, lazu, hej

  Sto momaka, dvesta devojaka, hej,

  Lazu, hej".

Da, sto momaka, dvesta devojaka, jer u borbama za Sentomaš najviše su stradali i izginuli momci i mladi oženjeni ljudi, pa je, potom, godinama, u Sentomašu prema stotinu momaka – bilo dvesta, a možda i trista devojaka.

             Dakle, u refrenu ove pesme, koja je brzo postala veoma popularna, a tome su doprineli i Zmaj i Stari Bard svojim pesmama o Sentomašu iz 1848. godine, nije „Lazo, hej“, već „lazu, hej“. Toga je bio svestan i Laza Dunđerski, ali on je pesmu voleo kao i svi Sentomašani. Ona ga je podsećala na tragične dane 1848.godine, koju je proživeo kao šesnaestogodišnji dečak. Posebno je lepa muzika pesme „Sentomašu, lazu, hej“. Svojom talasastom melodijom ona podseća na vojvođansku ravninu, a izvesnom razvučenošću izražava postojanost življenja na oranici, iz koje izbija praiskonska i nepresušna snaga prirode.

               Pesmom je stvaran štimung i raspoloženje gostiju sastavljeno je melodijama starih gradskih pesama, ali ono je prelazilo i u stvaralačko raspoloženje ljudi, koji su imali mnogo što da kažu i čije je reči Laza Dunđerski shvatao i primao ozbiljno, rešen da vidi šta se može i šta treba uraditi....

Prof. Milivoj Tutorov

 

Postavio: Administrator dana 2016.09.23

|  Ocena:

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!