Vrh

Tvoja trenutna lokacija:  Index / Info / Društvo

ŠTRAJK UČENIKA VII RAZREDA - II DEO


Ovde nastavljamo feljton profesora Milivoja Tutorova o dramatičnim događajima između dva Svetska rata, o osnivanju Državne velike gimnazije u Srbobranu, ali i njenom gašenju 1929.godine. Evo nastavka priče o štrajku učenika VII razreda, koji je predhodio gašenju gimazije.


Dvadesetog januara 1929. godine, rođena je i odmah prihvaćena ideja o štrajku učenika VII razreda Državne velike gimnazije. Istog dana održan je u kući roditelja Ivana Ivanića, učesnika i jednog od pokretača štrajka, sastanka svih učenika VII razreda. Na tom sastanku učesnici štrajka su položili čak i neku vrstu zakletve da će do kraja ostati zajedno i da će istrajati u otporu školskim vlastima, koje, izgleda, više nisu bile sposobne da nastavu održavaju na potrebnom nivou i u skladu sa pedagoško-stručnim normama, bez kojih je tekao rad čitave grupe, istina, mlađih i neiskusnih profesora, ali i ljudi koji su se gubili u atmosferi palanačke malograđanštine, zasićene i zatrovane kastinskom raslojenošću i interesima grupa i pojedinaca. Učesnici štrajka su shvatali da će njihova akcija biti protumačena i kao bunt protiv vlasti, a dobro su znali da će se naći pod pritiskom te i takve srbobranske javnosti. Zbog toga su, od prvog trenutka štrajka, delovali smišljeno i organizovano.

Šestojanuarska diktatura kralja Aleksandra, koji je pre deset godina, u svojstvu regenta jugoslovenskog prestola, bio u Srbobranu i “dragim Srbobrancima” obećavao demokratska prava, pravdu i slobodu, već je pokazivala svoje prave zube i gvozdenom šakom gušila i ono malo demokratskih tekovina, za koje su se borili naši narodi u I Svetskom ratu i u ime kojih je i stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca... A, eto, tamo negde u Bačkoj, u nekom Srbobranu, đačka omladina otkazuje poslušnost, buni se i diže štrajk!

Istog dana sastavljen je i memorandum učesnika štrajka koji je objavljen u “Politici”, “Vremenu” i “Pravdi”, tadašnjim beogradskim dnevnim listovima. Na žalost, nemamo tekst tog memoranduma, ali zna se da je imao 15 tačaka, kojima je dato obrazloženje razloga i motiva pokretanja štrajka.

Memorandum je u široj jugoslovenskoj javnosti odjenuo kao bomba... Teško je bilo poverovati da u  jednoj gimnaziji, može doći do takvog skandala.

Srbobranska javnost bila je zapanjena i zastrašena. Memorandum je bio sadržajan, jezgrovit i jezički tako stilizovan da se mnogima činilo da takav tekst ne mogu sročiti golobradi gimnazijalci i da je u sve to umešan neko sa strane, neki nevidljivi provokator s kojim se nije lako upuštati u borbu. Tako je  mislio i javno govorio i stari, već penzionisani, učitelj Vitomir Runić – popularni Baba, čovek od ogromnog životnog iskustva, čuveni narodni guslar i istaknuti srbobranski javni i kulturni radnik.

Memorandum je ipak bio delo čitave razredne zajednice i potpisali su ga: Radivoj Dinjaški,  Branko Drakulić, Slavko Kulačin, Đorđe Letić, Ivan Crkvenjakov, Jelena Vučkov, Mihajlo Dudaš, Stevan Đurđev, Janko Lolin, Radivoj – Radiša Munjin, Danilo Nikolić, Jelena Šarčev, Strahinja Svirac, Branislav Teveljac, Milivoj Dinjaški, Maksim Drapšin, Petar Dunđerski, Milojka Ilić, Grozdana Kadić, Radoslav Fijatović, Isidor Čobanov – Kikin, Ivanka Šijačić, Vasa Ađanski, Olga Gavrilović, Marija Glavaški, Jelena Davidovac, Georgije – Đoka Zurković, Ivan Ivanić, koji je, u stvari, i bio autor teksta Memoranduma, Blaško Kulašević, Katica Savkov, Đura Sivački i Mita Tucakov.

Sedmoškolci, jedva osamnaestogodišnjaci potpisaše memorandum bunta i revolta, a time i – sopstvenu sudbinu. Bili su svesni toga, a ipak nisu odstupali.

- Godinama smo – pričao je kasnije stari Ivan Ivanić – išli zajedno u iste razrede, a sad smo tek videli da su nas ova dva dana zbližila više nego sve ranije godine zajedno. Dogovorili smo se da se istog dana, uveče, okupimo u stanu našeg druga Petra Dunđerskog. Sastali smo se zakazane večeri i dogovorili se o našim akcijama, koje nas čekaju sledećih dana. Sutradan, u ponedeljak, u 11 časova ceo razred se okupio u mom stanu. Određeni su drugovi i drugarice koje će odneti primerke memoranduma direktoru Gimnazije i svim društvenim organizacijama u Srbobranu. Kad su se vratili, ispričali su nam kako su svi, s kojim su dolazili u dodir na ulicama, bili oduševljeni. Direktor Gimnazije, profesor Marčetić primio je memorandum ozbiljno i rekao da je bilo i drugih načina da se ispita i reši pitanje profesora Jankovića. Nešto kasnije, izašli smo svi na ulicu i pošli u centar varoši. Kad smo prolazili pored naše Gimnazije, videli smo da su svi prozori bili ispunjeni učenicima, koji su nam razdragano mahali. U prolazu su nam mahali i ljudi u radnjama i prolaznici i svi su nam čestitali, gledajući nas kao junake dana.

Vreme je proticalo, a u školi se nastava odvijala u mučnoj atmosferi. O štrajku učenika VII razreda i problemima, pred kojima se škola nalazila, gotovo da se nije ni govorilo. Međutim, svi su od učenika I do VIII razreda, nastavničkog veća i direktora, osećali i znali da se nad gimnazijom nadvijaju i gomilaju teški oblaci neizvesnosti. Niko nije znao šta nosi novi dan, ali svako je znao da svitanjem novog jutra, okovanog januarskim snegom i ledom, ne dolazi ništa dobro, lepo i radosno. I čaršija je zanemela, tako da je postala svesna istine da sve to više nije igra, da to nije kafanska politika, da je došao kraj kalkulantskim kombinovanjima, da je vrag odneo šalu i da je gimnazija, za koju su se, pre desetak godina s toliko žara borili i zalagali, odjednom stigla pod ogromni znak pitanja, kojeg više niko neće moći izbrisati i ukloniti.

Onda je, krajem te nedelje, sedmog dana štrajka, stigla poruka od direktora Marčetića da predstavnik VII razreda dođe u školu radi veoma važnog saopštenja. Za predstavnika razreda određen je Ivan Ivanić i on se istog dana, u popodnevnim časovima, javio direktoru Gimnazije. Iako je bio dočekan zvanično, Ivanić je stekao utisak da je čak i direktor Marčetić s razumevanjem gledao na štrajk sedmoškolaca.

Tog susreta se gospodin Ivanić veoma dobro sećao. Pola veka nakon ovog događaja, ispričao je:

- Gospodin ministar prosvete primio je vaš telegram i izvestio me da će načelnik Ministarstva, Dragoslav Ilić, doći u ponedeljak da ispita sve učenike VII razreda.  Zbog toga u ponedeljak treba svi da dođete u vaš razred u četiri sata popodne – rekao je direktor, stojeći za svojim stolom, dok sam ja stajao korak – dva ispred njegovog stola, sa đačkom kapom u ruci.

- Hvala lepo. Doći ćemo svi – odgovorio sam, poklonivši mu se i pošto sam video da nema više ništa da mi kaže – izašao sam iz njegove kancelarije.

Kada smo se kasnije svi sastali kod Ivanke u stanu, saopštio sam svima da će načelnik Ministarstva, Ilić, doći u ponedeljak u Srbobran da nas sve sasluša. Složili smo se da treba zajednički da se pripremimo da bi bili saglasni u pogledu objašnjenja, koje bude od nas tražio. Uzeli smo primerak memoranduma i tačku po tačku dogovarali se kako ćemo odgovarati da bi svi dali istovetne odgovore.

Tako su se učenici VII razreda Državne velike gimnazije našli pred novim iskušenjem. Bili su pred drugim korakom svoje zajedničke akcije.

Nakon toga Velika Gimnazija je ukinuta, Srbobran je tugovao, ali to nije bilo sve. U godinama koje su dolazile sledilo je ono čega su se Srbobranci pribojavali. O svemu tome čitajte u nastavku ovog feljtona…

Profesor Milivoj Tutorov (1930 - 1991)

Sve tekstove profesora Tutorova možete pročitati OVDE



 

Postavio: Administrator dana 2017.09.25

 

                                    

 

Glasaj
     

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
 Prijavi se
PESMA DANA



PETICIJA

Partneri
Arhiva
Srbobran.net
Dom zdravlja
Restoran Gurman
Agrosimsa
Nijansa
Švrća
Lagrad
Kamen Mermer
Reklam Dizajn
Raspored sahrana
Apolon
Pc world