POSLE UKIDANJA GIMNAZIJE - IV DEO

Dvadesetog juna 1932.godine, Ministarstvo prosvete Kraljevine Jugoslavije obavestilo je opštinske vlasti da je odlukom Ministarskog saveta ukinuta i naša Gimnazija, umesto koje, u Srbobranu, ubuduće, može postojati samo građanska škola. Dakle, odlazak brojne delegacije u Beograd i razgovor sa ministrom prosvete gospodinom Dragoljubom Kojićem - nisu doneli očekivane rezultate. Nisu pomogli ni argumenti, navedeni u čuvenoj rezoluciji, koju je  pročitao Momčilo Miković.

Rešenje o zatvaranju Niže gimnazije već je bilo primljeno i čekalo je potpis gospodina ministra, a on ga je, posle prijema delegacije sa kojom je, uzgred rečeno, progovorio samo nekoliko reči, stavio i otvorio zeleno svetlo za izvršenje rešenja.

Tako je Srbobran, posle Potpune, izgubio i Nižu Gimnaziju. Međutim, dobio je pravo da otvori takozvanu građansku školu, koja je postojala u školskom sistemu Kraljevine Jugoslavije i nazivana je samoupravnom ili privatnom Gimnazijom. I ako je postojanje i rad građanske škole bilo regulisano posebnim državnim zakonom, nadležni državni prosvetni organi nisu prema ovoj školi imali obaveze kao prema drugim vaspitno - obrazovnim institucijama. Građanska škola je mogla biti otvorena u svakom većem mestu seoskog tipa, ako je ono bilo sposobno da izdržava njen rad. Drugim rečima, osnivač građanske škole bio je dužan da snosi sve obaveze materijalno - finansijske i kadrovske prirode. Dok je država, na primer, iz svog budžeta obezbeđivala plate prosvetnih radnika u osnovnim školama, nižim gimnazijama i svim srednjim školama, plate nastavnog osoblja u građanskoj školi obezbeđivala je opština iz svojih budžetskih sredstava.         

Nastavni kadar za gradjanske škole pripreman je u pedagoškim akademijama i to iz redova najboljih učitelja.

Pored opšteobrazovnih predmeta, u građanskoj školi bili su zastupljeni i neki predmeti praktične prirode, što je zavisilo od privredno - ekonomske strukture opštine u kojoj je škola otvorena. Građanska škola u Srbobranu pružila je izvesne pouke iz oblasti poljoprivredne proizvodnje, što je i razumljivo, jer Srbobran je bio poznati vojvodjanski poljoprivredni centar, ali u njenoj dosta dobroj opremljenoj radionici sticali su učenici i osnovna znanja iz stolarskog zanata, savlađivali su osnovu tehnike duboreza, kartonaže itd...Učenice su sticale praktična znanja iz oblasti domaćinstva i, gotovo, umetničkog pletenja, veza i šivenja. Sticajem okolnosti, u srbobranskoj građanskoj školi veoma je bio omiljen predmet muzičkog vaspitanja. Mnogi učenici su iz te škole poneli solidnu muzičku kulturu.

Iako je imala četiri razreda i bila nastavak osnovne škole, građanska škola nije davala pravo svojim svršenim učenicima da neposredno nastave školovanje u višoj gimnaziji ili nekoj drugoj srednjoj školi. Učenik sa svedočanstvom četvrtog razreda građanske škole morao je, ako je želeo da nastavi školovanje, malo da - bez obzira na uspeh - polaže prijemne ispite iz gotovo svih važnijih predmeta, a to nije bio lak posao, jer u građanskim školama često su baš ti predmeti bili i nestručno zastupljeni.

Ali, da se vratimo zbivanjima u Srbobranu, zbivanjima kojima je bilo propraćeno rešenje Ministarstva prosvete o ukidanju niže gimnazije. Vest je delovala kao grom iz vedra neba i potresla je javno mnjenje Srbobrana, a nisu je ravnodušno primili ni građani Turije i Nadalja.

Stupile su u akciju sve strukture društvenog  i javnog života Srbobrana građani su pozivani na veliki narodni zbor, koji je zakazan za 28.jun, na Vidovdan, 1932.godine. Bila je nedelja i pred zgradom Gimnazije okupilo se oko tri hiljade građana Srbobrana, Turije, Nadalja i drugih okolnih mesta. Organizator zbora bio je “Srbobranski glasnik”.

Zbor  je  otvorio Momčilo  Miković,  tada student prava  i glavni i odgovorni urednik  “Srbobranskog glasnika”. Miković je prvo izvestio građanstvo o razgovorima deputacije u  Ministarstvu prosvete, a onda je, potresenim glasom, pročitao prisutnima odluku Ministarskog saveta i rešenje Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije o  ukidanju niže Gimnazije u Srbobranu. Dok je Momčilo Miković čitao akt Ministarstva prosvete, nad nepreglednom masom  sveta , koji se tiskao na Trgu ispred zgrade Gimnazije, lebdeo je muk duboke tišine, a kraj čitanja dočekan je burnim negodovanjem i povicima pojedinaca. Miković je znao  da se zbor može izroditi u demonstrativni oblik izražavanja nezadovoljstva, što nije bio cilj njegovog organizatora. Još uvek su, zapravo, negovane izvesne iluzije, da sve nije propalo i da se Gimnazija može spasiti. Najistaknutiji predstavnici javnog mnjenja Srbobrana verovali su, da će intervencijom na najvišem mestu - kod kralja Aleksandra - uspeti da dokažu ono, što nije pošlo za rukom deputaciji u Ministarstvu prosvete. Zbog toga je veliki zbor morao teći organizovano i završiti sa konkretno formulisanim zahtevima, koji će biti prosleđeni Dvorskoj kancelariji. Miković je odmah predložio da se formira telo koje će furmulisati zahteve. Za predsednika izabran je gospodin Isidor Ivanić, za zamenika Gojko Kaćanski, sveštenik i agilni kulturni i javni  radnik,  a za sekretara - Momčilo Miković.

I opet je počela žučna debata o sudbini  Gimnazije, o pravu Srbobrana na sopstveni kulturni razvoj i o neprihvatljivom aktu Ministarstva prosvete. U izlivima žući i ogorčenja prednjačili su sveštenici Gojko Kaćanski i Lazar Vučkov,  pa Milorad Kurjački, učitelj, Toša Manojlović, zemljoradnik, Nestor Dinjaški, učitelj, Sava Stričević, zemljoradnik, Cvetko  Manojlović, zemljoradnik, Velja Šijačić, obućar.

Svi su oni, iznoseći zasluge i tekovine Srbobrana, potezali za dobro poznatim argumentima o ulazi Srbobrana u revolucionarnim događajima 1848. godine, kad su Srbobranci bili vođe Srpskog narodnog pokreta u Vojvodini i nosili barjak u borbi protiv dvojne monarhije. O pomoći Srbiji u balkanskim ratovima, kad su srpskoj vojsci slali vagonima hranu i odeću, o svojim dobrovoljcima na dobrudžanskom i solunskom frontu, o pomoći ratnoj siročadi, kad su prihvatili, othranili i na put izveli 135 dece bez roditelja, o desetinama vagona brašna, kukuruza, odeće i  drugih životnih potrepština ,koje su slali tek oslobođenom, poharanom i opustošenom  Beogradu. O stotinama akcija u ukupnoj vrednosti od 2 miliona dinara, koje su Srbobranci pisali privilegovanoj Agrarnoj banci, o ogromnim  količinama hrane, koje su slali opljačkanoj Srbiji I  iznurenom srpskom vojniku, tom gordom i ponosnom ratniku i pobedniku nad mračnim silama germanske ekspanzije. I sve  to, uzviknuo je gospodin Lazar Vučkov, sveštenik, iz iskrenog  srca i u znak neopisive radosti.

Zbog svega toga - zaključio je svoje žučno izlaganje Nestor Dinjaški, učitelj, koji će, desetak godina kasnije, završiti kao žrtva fašističkog terora u jednom od koncentracionih logora u Mađarskoj, smatramo da ukidanje Gimnazije ne može biti u interesu državno - nacionalne politike Kraljevske vlade, jer baš ti interesi zahtevaju da u Srbobranu ostanu ne samo četiri razreda gimnazije, nego da se ista podigne na osmorazrednu. Naročito kada se svemu doda još i to da mi, Srbobranci, plaćamo na 44.000 katastarskih jutara zemlje, 8 miliona državnog  poreza, od koje sume bi trebalo odvojiti 200.000 dinara za izdržavanje nastavnika u Srbobranu.

Na izboru je - uz konstataciju da Srbobranci veruju da je Kraljevska vlada, koja baš sada ima pune ruke posla, sasvim slučajno izgubila iz vida sve naše tekovine, zasluge i pripadajuća, nam prava - rešeno da se uputi molba Dvorskoj kancelariji o prijemu jedne deputacije iz Srbobrana  kod Njegovog veličanstva Kralja Aleksandra radi, kako je  rečeno, saopštenja faktičnog stanja stvari, a ujedno da se o ovome upozna Poslanički klub, svi senatori i cela Kraljevska vlada.

Molba je upućena u vidu telegrama, koji je glasio :

Njegovom  veličanstvu  kralju Aleksandru I

Beograd

Celokupno građanstvo Srbobrana, bez razlike na veru i nacionalnost, sa zbora održanog o Vidovdanu radi održavanja Gimnazije, koja je ovih dana  ukinuta, podastire Vam izraze nepokolebljive podaničke vernosti i odanosti , moleći Vaše veličanstvo na visoku zaštitu, da nam se ukinuta Gimnazija vrati sa nacionalno - istoriJskog i prosvetno - privrednog gledišta.

Srbobran, 28. Juna 1932. godine.

Telegram su, za zbor građanstva i predstavnika mesnih ustanova, potpisali Isidor Ivanić, Gojko Kaćanski i Momčilo Miković.

Iz Dvorske kancelarije nikada nije stigao bilo kakav odgovor. Nikada deputacija nije bila primljena kod kralja Aleksandra, koji je imao drugih problema i briga, pa mu razgovor sa “njegovim  dragim Srbobrancima”, kako ih je oslovio kad je 1919. godine boravio u našem mestu, nije bio ni na kraj pameti.

Tako je posle Velike, Srbobran izgubio i  Nižu Gimnaziju. Nije mu preostajalo ništa drugo, do da se pomiri sa sudbinom i da prihvati građansku školu, kao jedino rešenje svojih kulturno -prosvetnih potreba, a “Srbobranski glasnik” je, tim povodom, rezignirano pisao:

 “…toplo preporučujemo građanstvu da ubuduće više vodi računa o građanskoj školi, da nam se otkuda i ova ne ukine. A to znači da se zajednički posavetujemo o njenim potrebama, a ne da iz kaprica ne prihvatimo korisne predloge za opštu stvar celog građanstva. Jer, da smo bili složniji za vreme partijskih zaslepljenosti i mržnji, ne bismo doživeli da nam se ukine Gimnazija, jer bismo još tada, kao svesni i jednosložni građani, ozbiljnije rešavali i vodili računa o mesnim pitanjima i prilikama”.

Takozvana samoupravna ili privatna Gimnazija bila je, u stvari, građanska škola, koja je postojala od septembra 1932.godine do aprilskog rata 1941. Godine i ulaska mađarskih okupatorskih fašističkih snaga u Srbobran. Zgrada  nekadašnje Državne velike gimnazije, pa  Niže gimnazije i konačno, građanske škole, postala je stravično mučilište i gubilište nedužnog srbobranskog stanovništva i rodoljubivih građana, o čemu svedoči Spomen - ploča žrtvama fašističkog terora, postavljena na delu zgrade u Ulici Svetog Save.

 

Postavio: Administrator dana 2017.10.28

|  Ocena:

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!