VELIKO IZVINJENJE DUNDJERSKIMA!

Kroz program nas je vodio glumac Miodrag Petrović, koji je bio u ulozi Laze Dunđerskog i na specifičan način monolozima iz drame Zorana Subotičkog, "Ja, Lazar Dunđerski" vrlo uspešno nas smestio među publiku Srpskog narodnog pozorišta s početka dvadesetog veka. Naime, Lazar Dunđerski je 1895. ustupio zgradu u dvorištu današnjeg hotela Vojvodina, Srpskom narodnom pozorištu i u toj zgradi su igrane predstave sve do 1928. godine kada je zgrada izgorela u požaru.

Subotički koji je radio scenario i za Akademiju vrlo umešno je postavio Lazara na scenu, tako da je publika imala osećaj slušajući njegovu besedu da prisustvuje uživo Lazarevom obraćanju publici u zgradi koju je u svoje vreme darivao očuvanju i jačanju srpskog pozorišta. 

U muzičkom delu programa čuli smo sledeće kompozicije i umetnike:
1. Sanje iz Albuma kompozicija za glasovir Isidora Bajića – Mihajlo Miletić, klavir, II VIS, klasa: Edit Miavec, SMŠ „Isidor Bajić“, Novi Sad
2. Što se bore misli moje Kornelija Stankovića – Branislav Stankov, bariton Opere SNP-a
3. Lorelaj Franca Lista – prof. dr Agota Vitkai Kučera, sopran, korepetitor: David Klem
4. Arija Adele iz opere Slepi miš Johana Štrausa – Darija Olajoš Čizmić, sopran, prvakinja Opere SNP-a
Klavirska saradnja za numere 2 i 4: Marina Rajnović
5. Sentomašu, lazu ej – Tamburaški orkestar „Zorule“, Novi Sad: Zoran Bugarski Brica, koncertmajstor (prim), Bojan Trenkić (čelo), Nikola Zorić (kontra), Milan Svirčev (bas), Enriko Xorvat (E basprim), Milan Vučetin (A basprim), Milan Gluvajić (A basprim).

Predsednik Pokrajinske vlade Igor Mirović obratio se večeras na Svečanoj akademiji u Srpskom narodnom pozorištu. Između ostalog rekao je:

- Najdublji naklon senima Lazara – Laze Dunđerskog. Neka i ova svečana akademija još snažnije osvetli duh porodice Dunđerskih, i svih drugih porodica koje su Vojvodinu stvarale vekovima. Njegovim naslednicima kao i naslednicima svih drugih uglednih i poštovanih ljudi stare Vojvodine, i jedno veliko izvinjenje, verujem prvi put od predstavnika države, za sve ono što su pretrpeli u vreme komunističke diktature, nezakonito, nepravedno i nemoralno.

On je dodao da su to vreme, svako na svoj način, obeležili i drugi naši velikani, kao što su Svetozar Miletić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Mihajlo Polit Desančić, Đorđe Natošević, Jovan Bošković, Vasa Pušibrk i mnogi drugi, kojima tek treba da se odužimo.

Goste večerašnje akademije pozdravio je i dr Zoran Đerić, vd upravnik SNP, koji je dočekivao goste, pred početak akademije zajedno sa scenaristom programa, Zoranom Subotičkim, a mi smo zabeležili trenutak kada su u zgradu pozorišta došli Duško i Kristina Dunđerski.

Iako svoje poreklo Dunđerski vuku iz Hercegovine, njihov životopis upisan je najvećim slovima u istoriju Srbobrana odakle su krenuli i počeli da stvaraju bogatstvo i ime za nezaborav. Zbog toga je Srbobran zasluženo imao zapaženo mesto na ovoj Svečanoj akademiji, koja je završena uz tamburaše i omiljenu Lazarevu pesmu "Sentomašu lazu hej".

Među zvanicama bili su i predsednik opštine Srbobran, Radivoj Paroški i predsednica SO Srbobran, Milena Alargić. Predsednik Paroški ujedno je bio i član Organizacionog odbora Svečane akademije.

Takođe, Centar za sport i turizam i opština Srbobran obezbedili su ulaznice i prevoz za preko 50 Srbobranca koji su bili večeras u publici i na taj način odali priznanje Lazaru na stogodišnjicu njegove smrti. Galeriju sa dvadesetak fotografija možete videti OVDE.

U prvom redu scene "Jovan Đorđević" bili su "srbobranski zet", profesor doktor Dragan Stanić, predsednik Matice Srpske sa suprugom Mirjanom.

Jovica Tanurdžić, novinar i publicista večeras je došao u društvu sina Vukašina...

U Sentomašu, današnjem Srbobranu je rođen Gedeon – Geca Dunđerski, koji je imao tri ćerke i tri sina. Jedan od Gedeonovih sinova, najmlađi, bio je Lazar Dunđerski koji je rođen aprila 1833. u Srbobranu, a umro je u leto 1917.

TRGOVAC: Bez obzira na kasnije bogatstvo, na početku svoje trgovačke karijere Lazar Dunđerski nije bio uspešan, jer je izgubio novac na svojoj prvoj trgovini. U Beč je otišao 1853. na studije prava, ali se zbog slabog zdravlja vratio kući u Sentomaš već sledeće, 1854. godine. Po povratku iz Beča, zdravlje mu se popravilo, pa mu je otac Gedeon dao novac da započne posao – Lazarev zadatak bio je da proda lađu zobi. Međutim, prvi Lazarov poslovni poduhvat je propao, na tom poslu je izgubio 4000 forinti i vratio se kući bankrot. Tada mu je otac rekao sledeće: "Ako si nešto izgubio, idi tamo gde si izgubio, pa ćeš naći", što je Lazar tumačio kao veliku podršku i saznanje da u poslu gubitak ne treba shvatati tragično. Sa 22 godine, 1855, Lazar se oženio Sofijom Georgijević. Tada je, po sopstvenom svedočenju, njegov imetak bio tek malo veći od miraza njegove žene, a na svadbi je, sa Lazareve strane, prisustvovao i Jovan Jovanović Zmaj. Brak sa Sofijom je potrajao 60 godina, a od jedanaestoro dece, dečiji uzrast preživelo je petoro – tri ćerke (Olga, Milka i Jelena – Lenka) i dva sina (Đorđe i Gedeon).

Posedi Lazara Dunđerskog su u drugoj polovini XIX veka toliko narasli, da su ušli u legendu, a prezime Dunđerski postalo je sinonim za bogatstvo. Lazar se obogatio u trgovini žitom, i važio je za jednog od najvećih (ako ne i najvećeg) trgovca i proizvođača žita u Austrougarskoj. Dimitrije Boarov u knjizi Debele knjige i debele mačke iz 2011. sumira imanje Lazara Dunđerskog na prelazu vekova:

"Uostalom, kad je o formatu reč, ne treba zaboraviti da je oko 1900. godine jedan Lazar Dunđerski obrađivao 42.000 katastarskih jutara, da je godišnje isporučivao 11.000 vagona hrane, preko sopstvene flote trgovačkih brodarica, da je sazidao dve fabrike alkohola, dve pivare, jednu uljaru, velike mlinove u Novom Sadu i Inđiji, da je bio vlasnik fabrike tepiha u Bečkereku, da je bio jedan od glavnih akcionara Srpske banke u Zagrebu i Centralnog kreditnog zavoda u Novom Sadu, da je izgradio zgradu Srpskom narodnom pozorištu, a u Pešti zavod za srpsku žensku omladinu Angelijanum. Nije se tada slučajno pevalo: ‘Od Mohača, pa do Ade, to Dunđerski sve imade. Od Budima do Mohola, Dunđerskog škripe kola. Ko Dunđerskog ne voli, nek u očin izvoli!’ Čika Laza se u sticanju imanja držao uputstva svoga oca Gedeona: ‘Kupimo našoj deci tepsiju, pa neka svake godine jedu gibanicu, tepsija će ostati!’ Deca su mu, kako koji, potrošila i tepsiju."

Podsetimo, jutro iznosi 0,57 hektara, a jedan vagon ima 10 tona, pa je tako Lazar Dunđerski u naponu snage imao skoro 24.000 hektara zemlje. Dr Vesna Dimitrijević navodi jedan detalj koji ilustruje odnos prema materijalnom Lazara i njegovog najstarijeg brata Aleksandra. "Aleksandar, koga su zvali i Šandor, Šaca, bio je vezan za zemlju i stoku. Veći deo života je proveo u Sentomašu i, po rečima njegovog brata Lazara, posebno je voleo da se bavi uzgojem ovaca. Šandor je smatrao da su oni, porodica Dunđerski, izuzetno bogati, a njegov mlađi brat, Lazar, da bogatstvo tek treba steći. Alaksandar je svaki novčić zaradio teškim radom, baveći se poslovima koji nisu zahtevali rizik, dok je Lazar u glavi imao uvek planove kako uraditi nešto novo, drugačije. Lazar Dunđerski je voleo da zadirkuje starijeg brata, Aleksandra, i da ga podseća na događaj kada su odvezli kukuruz u Vrbas, početkom 1850. Aleksandar je tada zadivljeno gledao lađu punu kukuruza i oduševljeno rekao bratu: ‘Taj bogat mora biti!’ Petnaestak godina kasnije, kada su već imali osam svojih lađa, uvek punih, Lazar je voleo da zapitkuje brata kakvo je sad njegovo poimanje bogatstva, kad pogleda sve te lađe."

MECENA: Lazar Dunđerski bio je poznat i po tome što je bio zaštitnik, mecena i prijatelj mnogih istaknutih umetnika. U svom domu u Novom Sadu i dvorcu u Čelarevu, Lazar a kasnije njegov sin Gedeon ugostili su Uroša Predića, Lazu Kostića, Mihajla Pupina, Mihajla Polit-Desančića, Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Boškovića, Stanoja Stanojevića, Paju Jovanovića, kralja Aleksandra Karađorđevića, kraljicu Mariju i njihovu decu, kneza Pavla i kneginju Olgu i mnoge druge istaknute ličnosti koje su obeležile 19. i 20. vek. Takođe, Novosađanima je Lazar poklonio jednu važnu ustanovu – pozorište. Kada je posle požara 1891. izgorela zgrada Srpskog narodnog pozorišta, zvaničnici nisu dozvolili da se pozorište obnovi na starom mestu. Lazar Dunđerski je odlučio da novu zgradu pozorišta izgradi u dvorištu svog hotela "Carica Jelisaveta" u centru Novog Sada. U novoj zgradi pozorišta prikazivani su filmovi, predstave, održavani su koncerti. U januaru 1928. zbog loših instalacija zgrada je izgorela, spaseno je samo nekoliko kostima. Poznato je i dugogodišnje prijateljstvo i kumstvo Lazara Dunđerskog sa Lazom Kostićem. Lazar i Sofija su znali da Laza Kostić "obožava" njihovu najmlađu ćerku Lenku, ali priča o Kostićevoj romantičnoj ljubavi prema Lenki nastala je kasnije, posle Lenkine smrti. Lenka je umrla u Beču 1895, od tifusne groznice, sa samo 25 godina.

PIVARE: Lazar Dunđerski je prvi iz porodice počeo da se zanima i ulaže u industriju, a imanje u Čelarevu (tada Čeb) kupio je 1880. O kupovini imanja piše u svom Dnevniku: "Čeb 1880.g. 24.januara kupili, pogodba bila do 1-og maja isplatiti, te ranu moradosmo prodavati, i to prodadosmo po naiboljoj ceni te u istoi godini sa spekulacijom kukuruza na koim smo takođe do 4 po m.c. zaslužili, gotovo celi Čeb zaslužismo. Moi mili Otac zdravo je bojažljiv bio, a ja sam za kupovinom Čeba ludovao, šta više mojoi Soki naglašavao sačuvajme Bože da mi dete umre, samo to ću većma zažaliti od Čeba ako ga ne kupim..."

Čeb je bilo omiljeno Lazarevo imanje, pa je i pivara u Čelarevu koju je osnovao 1892. imala poseban značaj za njega. Pre pivare u Čelarevu, 1891. Dunđerski je kupio Zrenjaninsku pivaru (tada Bečkerek), a potom zakupio i konkurentsku pivaru u Ečki, da bi je odmah razmontirao i modernizovao pivaru u Zrenjaninu. Pivara u Čelarevu imala je modernu parnu mašinu i električni motor, što joj je omogućavalo da proizvodi mnogo više piva nego što je zahtevalo tržište, pa zato i nije radila punim kapacitetom. Sve do Prvog svetskog rata proizvodnja je bila u usponu, rat nije zaustavio rad pivare, ali ona je drastično smanjena. Muško stanovništvo je bilo na ratištu tako da je postojao problem sa radnom snagom i potrošačima piva, a osetno je opala i kupovna moć stanovništva. "Torontal" je objavio da su Dunđerski preko Crvenog krsta u maju 1915. poklonili, iz svoje fabrike, 1000 flaša piva mađarskim vojnicima. Posle smrti Lazara Dunđerskog (1917) pivare je nasledio njegov mlađi sin, dr Gedeon Dunđerski.

*U ovom kratkom prikazu života nekada najbogatijeg Srbina u Vojvodini, između ostalog, korišćene su informacije iz emisije "Dvorci Vojvodine" (RTS, 2012), kao i podaci iz doktorske disertacije Vesne Dimitrijević: Dunđerski – istorija jedne veleposedničke porodice 1918–1941. (2009). (Vreme 2015.)

S.Š.

 

Postavio: Administrator dana 2017.12.06

|  Ocena:

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!