MIHALJ - TEŽAK MI JE ŽIVOT, NIJE MENI LAKO!

- Znaš kako živim, prič'o sam ti. Nas šestoro, sedmoro smo u jednu kuću. Mogu ti reći...ne možeš izaći ni do kupatila niti do wc-a niti šta ja znam, razumeš. Deca su sitna, snajka mi tu, sin moj... Težak je život. Da nije mog sina, moje snaje, da nije nji' ja bi' bio na ulici. Bio sam 5 godina u domu, to znaš. Znaš i sam. Bez ruke, bez noge sam. To socijalno što dobijam i to, tu tuđu negu, to, to je sve nula, to je sve nula brate! I sami znate da je to malo.

Ja sam 62 godine, ne radi mene, najviše je meni radi moje unučade, moj sin, on je isto bolestan, njega bolu bubrezi, snajka isto nije zdrava i ona je bolesna. Pije lekove, pije i za živce... Šta ja znam...bolesna mi je snajka. Rad', sve radi,  u kuću, pere, pere s mene, pere posteljinu, kuva, a već sama ne zna šta će. I ona i moj sin... A meni je najteže, najteže! Kad oni idu, idu po drva malo, donesedu grane, suva drva ono što je dozvoljeno, što nije to ne diraju.

Nemam ništa protiv ni predsednika opštine, ni od direktorke protiv, ni od njih nemam, ni od mesne zajednice, a ja da idem u Beograd da se žalim, neću, neću jer ja sam takav čovek. A ja sam proš'o svet duž i popreko, i sam znaš. Težak mi je život, nije meni lako.

A da ti ja sad ne pričam dalje, kako sam doživeo 62 godine, kako sam ruku izgubio, kako sam nogu izgubio. Pio sam previše... Žena me je ostavila, decu mi dala u dom. Moj sin i moja snajka sa decom su bili preko i bili su i gladni i žedni... Bili su gladni i žedni. Spavali su po parkovima, patili se, mučili se da bi se kupilo taj krov što imamo tu. To je sve malo, to je sve malo brate. Znaš ti šta je...

Nas, evo nas trojica, četvorica spavamo na jedan krevet, mislim, snajka i moj sin spavaju posebno. To je sramota da ja spavam, da ja spavam tamo gde spava snajka i moj sin. Imaš to osećanje i premišljaj, ne treba ti kazati...

Ja sam pismen čovek. Imam deset razreda osnovne škole. Ja sam po zanatu metalostrugar, metalostrugar sam. I ja sam za Vučića glas'o, i dan danas za njega, ako treba krv dati, daću. On je jedan dobar čovek, iskren čovek. Nikad on mene nije lag'o. Ja sam sve glasove sve predao jednom njegovom kolegi, pa me on posle jedno dve nedelje sreo, preko tamo kod parka, nešto su tamo delili kape, majice, da se jede. On kad me vidio, e njega mi zovi kaže, njega - njega, njega čekamo kažem, i zvao me preko, odmah me jedno dvojica uneli preko. Seo sam za sto, ponudili su me da pijem i da jedem... 

Ja alkohol ne upotrebljavam kao što sam znaš, to mi ne treba, to mi je odnelo, odneo mi je život. Mnogo sam izgubio radi toga, im'o sam šećer. Samo mi je žao, žao mi moje snajke i mog sina, i moje unučadi. I oni su goli i bosi, idu u školu, pa idu u zabavište. Pa šta da ti kažem, težak je život...

Zimska doba brate kad dođe, ne možeš, u kolicama, ova kolica što ja imam mala su mi, mogu ti reći ugojio sam se! Nema šta da ti lažem, ja sam imao 130 i nešto kila pre 15 godina. Sad nešto malo. Snajka me tera silom da jedem, da jedem, da jedem. I sin moj. Ne mogu brate mili, ne može. Ne može jesti. Hoću malo da smršavim, znaš da sam na nervnoj bazi. Ja pijem bensedine, evo vidiš brate moj. To su sve moji lekovi, puna kutija! I ona ide po moje lekove, mesečno dva puta, jer mene i guši, evo pumpica, tu je pred mene i danjo i noća, i u selo kad idem!

Na kraju ti mogu reći, neka vas Bog čuva! Vas i vašu decu, porodicu i ceo svet i narod. Ja idem redovno, nedeljom i praznikom, u crkvu, pa se molim. I za sebe i za ceo svet i narod, i za moje unučade, i za moju decu.

Ja se računam, računam se, računam da će biti bolje, bože zdravlje.. Da ne bude rata, da ne bude da nas ne bombarduju kao što su bombardovali Beograd, šta ja znam, kad je bila bivša Jugoslavija, kad je Tito vlad'o. Ne daj bože to da se ponovi, sam' da bude mir, sloga, da se slažemo, da se ne ubijamo, da ne gledamo našu decu kako ubijaju. Ne daj bože to da se desi. Razumi me. To ne daj bože da se ponovi. A ako doživim iduću godinu ili treću godinu, a valjda će Bog pogledati na mene. Samo neka su moja deca živa i zdrava, i moja unučadi i neka Bog pomogne mom sinu...

M.Š.

Ovaj medijski prilog je deo projekta "Strategije borbe protiv siromaštva u nerazvijenim sredinama" koji je finansijski podržan od strane opštine Srbobran. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Postavio: Administrator dana 2018.08.03

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!