IGRE SA PRIVILEGIJAMA

Započeo je Austro-turski rat koji je trajao punih 16 godina. Od 1683 do 1699.
Nakon poraza turske vojske kod Beča 1683. nazirao se slom turskog carstva. Austrijski car Leopold želeo je mir sa tuskom imperijom. Nažalost , Turci još nisu bili svesni svog položaja, tako da do mira nije došlo.
Na predlog Papske kurije 5.marta 1684. u Lincu je formiran Sveti savez - nova hriščanska liga, koju su potpisali Austrija, Papska Kurija, Poljska i Mletačka republika.
Ratna sreća bila je na strani Austrije. Njena vojska dospela je među srpski živalj. Osvojen je Beograd, Niš, a zatim stiže na Kosovo, gde je dočekana kao oslobodilačka.
Austrija želi da uspostavi čvrstu vezu sa Srpskom pravoslavnom crkvom i Srpskim narodom, koji treba da bude oslonac u borbi sa Turcima. Vrše pritisak na Patrijarha Arsenija Čarnijevića da srpski narod treba da se digne protiv turskog zuluma, za dobro hrišćanstva, a za uzvrat obećana im je puna zaštita. Srbi u ovoj igri Svetog Saveza su bili izigrani. Naime, nisu znali pozadinu. Austrija je svoje elitne trupe prebacila na francuski front. Poljska se uzdržala od ratnih operacija, a od Mletačke republike bila je slaba vajda. Srbi su postali glavni oslonac u borbi protiv Turaka.

Austrijski general Pikolomini zauzeo je sa 4.000 vojnika Skoplje, koje je bilo zaraženo kugom. Opljačkao ga je, a zatim spalio 26.oktobra 1689. General Pikolomini je umro od kuge posle dve nedelje, kao i većina vojnika.

Austrijska vojska je pljačkala. Bahato se ponaša prema Srbima, koji napuštaju njihove redove. Turska vojska brzo se konsolidovala i pod vođstvom Mustafe Ćuprilića kreće u kontraofanzivu. Brzo napreduje. Srbi su primorani da napuste Kosovo. Počinje seoba pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića. O seobi Isidora Sekulić je zapisala: “Ostavljali su iseljenici sela i njive i kuće i groblja, ali sa stisnutim usnama, nose svoj jezik i gde se prospe reč koja se do kraja razume, tamo će biti njihov novi zavičaj i novi život.”

Car Leopold dozvolio je Srbima da nasele južnu Ugarsku, da služe kao graničari i 21.avgusta 1690. izdao je diplomu kojom se Srbima daje puna zaštita – privilegija da oni čuvaju granicu od upada Turaka. Srpska milicija obrazovana je 11.decembra 1690.

Te godine u neposrednoj blizini današnjeg Srbobrana doselilo se 54 porodice sa 854 člana, koji su postali čuvari granice. Car Leopold je u više navrata, 6.aprila, zatim 21.avgusta 1690. Potom 11.decembra iste godine i 20.avgusta 1693. dao posebne privilegije, što su kasnije potvrdili Josif I i Marija Terezija.
Srbi sve više naseljavaju Ugarsku, a 1715. srpski Budim – Rac varoš brojao je više od 20.000 srpskih duša. U Beču su verovali da Srbi nemaju šta da biraju, ili za njih, ili za Turke.

Najstarija privilegija datira od 31.maja 1699. Data je u Laksemburgu Sentomašanima, a kojim se dodeljuje plemstvo i grb Avramu i Adamu Miković, ženi Mariji i deci Stanislavu i Đorđu, Adamovoj ženi Pavliji i sinovima Vidu i Vuku. Iste privilegije su potvrdjene od strane Beča 1770. i 1772.

Tokom 1702. obrazovana je potisko-pomoriška vojna granica, koju su sačinjavali u najvećoj meri Srbi, tako da su oni postali živi bedem Turcima. Svoje privilegije mogli su da zadrže stalnim izlaganjem i borbama na granici.
Srbi savesno obavljaju svoju graničarsku dužnost. Oficiri su Srbi, samo po koji Nemac, a ni jedan Mađar. Oficiri su pored plate dobijali da besplatno obrađuju zemlju. Vojnici nisu plaćali porez i uživali su duhovno i materijalno zadovoljstvo.

Prema popisu iz 1740. na granici je bilo 45.615 vojnika od kojih je većina Srba. Srbima kao dobrim ratnicima skočila je cena i Marija Terezija 1743. daje određene privilegije, da bi ih zatim poništila kad god je htela. Igra sa privilegijama poznata je i imala je svoj tok. Kada su Srbi kao vojnici trebali Austriji, one su davane i uvećavane, a kada je ratna opasnost prošla, zakulisnim radnjama su menjane, često pojedinačno, a katkad i potpuno ukidane. Privilegije su važile dotle, dogod Srbi, svi skupa i pojedinačno budu verni Caru!

Nakon ukidanja potisko-pomoriške granice 15.avgusta 1750. kada je razdvojena vojna granica, održan je veliki protestni zbor u Starom Bečeju 20.avgusta 1750. Iz Sentomaša bilo je prisutno 117 graničara.

Demilitarizacija vojne granice počela je 1745. kada su ukinuti subotički i somborski šanac, da bi kasnije bio ukinut i petrovaradinski. Srbi se s tim nisu mogli pomiriti, jer im je pretilo da će im se sve stečene privilegije smanjiti, a pojedine i ukinuti.
Marija Terezija je 28. februara 1751. potpisala dekret. Svim oficirima koji su proveli u službi pomoriško-potiske krajine deset i više godina, dala je plemstvo pri stupanju građanstvu, a dobili su i po 74 lanca na besplatno korišćenje.
Prema popisu ovlašćenog popisivača Antuna Pijukovića za Bačku regiju 15.januara 1753. Simeun Runić kapetan, Živan Nikolić lokumenta, Marko Radišić veksilifek, Lazar Đukić, Stefan Nikoletić iz Rudne i Teodor Ivanić dobijaju zvanje plemića, Simeon Runić dobija i 74 lanca, a svi ostali po 44 lanca plodne bačke crnice.
Plemićku titulu dobio je Isidor Nikolić Džaver, od strane Beča 1.marta 1753. a dodelio mu je veliki bački župan.

Iz tog vremena u Srbobranu danas žive porodice: Šarčev, Debeljački, Devečerski, Simin, Filipović, Zarić, Andrić, Jakšić, Kulačin, Subotički, Subić, Rakić, Munjin, Nićin, Nikolić, Belić, Lekić, Krstonošić, Dinjaški, Stankov, Momirov, Marković, Veličković, Kurjački, Mudrinski, Kaplarski, Ivanić, Ergelašev, Golubski, Sremčev, Pleštić, Parožanin, Babin, Skorobirjan, Ćosin, Miković…Svi su oni imali brojne porodice koje su sačinjavale od 10 do 15 članova.

Jedan broj graničara nije želeo da ide u paore, nakon ukidanja vojne granice. Više su voleli vojnički poziv i prelaze u Banat 1751. gde dolaze sa emisarima srpsko-uralskog puka iz Rusije, koji su tražili dobre vojnike – ratnike. Srbi se sele u čergama u Rusiju gde ih je čekao vojnički poziv. Jedan od organizatora odlaska Srba u Rusiju bio je pomoriško-potiski potpukovnik Jovan Horvat, kada je u Rusiju krenulo sa preko hiljadu duša. Do kraja 1753. iz Vojvodine se iselilo u Rusiju više od 100.000 Srba.
U Rusiji osnivaju posebno naselje pod imenom Srbobran.

Petar Filipović 1753.godine piše iz Novograda, svom prijatelju Vasiliju Petroviću u Srbobran. “Ja sam dobro, mogao bi i ti doći. Ako odlučiš da dođeš ponesi više sekira. Ove su drugojačije. Jako su skupe i nisu dobre kao naše”.

Poslednje ukidanje privilegija usledilo je od strane Beča. Josif Drugi, izdaje naredbu da se sva dokumenta o premeravanju zemljišta i utvrđivanju vlasništva na području bačke županije, kao i svi ostali spisi, donesu u Baju, gde su 7.aprila 1790. spaljeni.
Naravno da Srbobranci nisu bili toliko naivni. Svoja dokumenta zadržali su i tako stekli pravo na svoju imovinu i na stalni boravak.
Milenko Genčić

 

Postavio: Administrator dana 2019.04.29

|  Ocena:

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!