Vrh

Tvoja trenutna lokacija:  Index / Info / Društvo

LJUDI SU KAO PRSTI NA RUCI, SVAKI IMA SVOJU FUNKCIJU!


U nekadašnjoj SFRJ, 1978. godine doneta je odluka da se ugasi najveći deo regionalnih ili sporednih pruga po Vojvodini. To je jedna nepravda i katastrofa. Što bi rekao jedan glumac u filmu Poslednji skretničkar uskog koloseka, “Ovo je istorijska greška koju će ovo društvo kad-tad morati ispraviti. Da li će se to nekad u ovoj borbi za profit, za jurnjavu, za transport, dogoditi... Tako priča naš sagovornik u priči koja sledi:


Tako započinje svoju priču naš sugrađanin Slobodan Stevanović u želji da se čuje njegov glas kao apel jedne manjinske grupe koja živi među nama. Naime, reč je o ljubiteljima železnice, u koje Slobodan i sebe svrstava, ne samo kao individualca već i kao pripadnika ovog neobičnog pokreta.

Njegova je nevolja što je na lokalu, možda i jedini koji prepoznaje vrednost pruga, a pruge zarasle u šiblje i trnje, nije lako sređivati sam. Taman pokosiš, raščistiš, ono zaraste, zakrči se ponovo. Tada gvožđe može da odnese ko hoće, jer se ne vidi; što je prema rečima našeg sagovornika, velika šteta za Srbobran.

Razgovor sa njim bio je pomalo nalik tom pokretu, nesvakidašnji,

Reč je o emocijama, jasno, ali to ne mora da znači da je nešto tu nerazumno. Iako je logika koju emocije nose nekada umu skrivena, osećanja imaju taj svoj poseban logos koji se neretko kroz vreme pokaže slojevitiji i dublji od onog koji zahvatamo mišlju.

Mi ćemo vam preneti Slobodanovu stranu priče, a vi procenite da li je Don kihotovska borba sa vetrenjačama zaista uzaludna ili ne.  

Poredite u šali sebe sa Don Kihotom koji se bori sa vetrenjačama?

- Oni koji su u manjini, oni su diskriminisani, obično za njih kažu da su malo “fiju”. Ne daju im šansu da se pokažu, niko im ne priđe govoreći “evo tebi ovo, pa da vidim šta ćeš”. Ja imam nešto malo drugačiji pogled na svet i mislim da su ljudi poput prstiju na ruci, da svaki ima svoju funkciju. Čovek kad izgubi mali prst, on je 30% slabiji u toj šaci, bez obzira što je mali prst u pitanju. Treba da uzmemo i male ljude u obzir. Mi smo ih izbacili iz svih sfera života i ne dozvoaljamo ni sredstva, ni mogućnosti, ni podršku i onda takav čovek stagnira i njegova porodica stagnira i društvo celo trpi. Samo društvo k'o društvo.. Ni ne primeti takve stvari. Ne primeti zato što mu ne da šansu da on nešto uradi, misli da nije ništa izgubilo jer ni ne zna šta je moglo da dobije, šta je mali čovek mogao da uradi za to isto društvo. 

Vaš angažman oko pruge koja je napuštena, zaboravljena je potpuno volonterski, jel' ima to smisla?

- To što mi radimo kao volonteri, to se ne računa, niti ko to traži. Mada čovek ne treba da gubi nadu nikada, čemu to ako se to ne podržava od šire zajednice. Potrebna je neka javna podrška. Ja pokušavam da se uključim i spojim sa ljudima koji vole železnicu  i koji na neki način imaju tu ljubav u srcu, taj magnet i koji znaju šta je to.

Dobro, mislim da vas razumem ali ipak, šta je to? Možete li pojasniti našim čitaocima šta su tačno ove naše napuštene pruge i kako ih vi vidite?

- Pruga je za nekog manje, za nekog više značajna. Za mene je slučaj da sam ovde rođen i od malena smo trčali kao deca i mahali vozu i brojali vagone. To su emocije i to je teško objasniti nekome, tu neku priču koju nosi čovek u sebi, kada je materijalistička perspektiva ona koja je dominantna. Smatram da novac najčešće nađe negde put gde će da ode bezveze, a ono što narodu treba da služi, to postaje žrtva svega toga. Teško je o tome razmišljati kada si mali čovek i kada nemaš priliku bar da kažeš nekom. To treba da bude uređeno koliko god može. Ukoliko je napušteno ne treba da bude zapušteno.. Da bude ničije-svačije. To je bilo zaraslo u neko šiblje, u neko granje. Ja sam to okresao malo, ali ozbiljno sređivanje, to već zahteva dosta.

Prokrčili ste sami 300 metara pruge i napraviti čistinu od nečega što je više ličilo na džunglu prethodno. Sada sređujete i prostor oko nekadašnje železničke stanice. Pada li vam teško, Vi niste mlad čovek, a to je ozbiljan fizički posao?

- Jednostavno, to je moj život, u tome uživam,  u tome se nalazim, ja ovde dišem. To meni nije teško, jer to radim dobrovoljno. Nije da imam ikakve računice ili nešto. Jedino se nadam, valjda me neće kazniti.  

Utisak je da niste neko ko se oduševljava previše novotarijama, da vašu pažnju više privlače starine. Da li je to tačno?

- Ako je to neki " izgovor moj", ja uživam u tome da od starog, ne napravim novo, već da ga vratim u život. Eto, vozim bicikl, tu sam preko na otpadu kupio, a vozim ga već deset godina. Taj stari bicikl je već bio tamo sahranjen i otpisan. Valjda mi je to u prirodi da se borim za tu potrošnu stvar, ne u materijalnom smislu, već u smislu, da nečem zaboravljenom, odbačenom,  udahnem novi život. Koliko tako stvari, sitnih, pa i velikih, bez razloga odbacujemo. Stalno pravimo nešto novo, a ne čuvamo staro. Trošimo se i trošimo, kao Sizif. Mnoge stvari mi pravimo iznova, a ono što već imamo, zanemarujemo. To je za mene apsurd.

Opet, to ne objašnjava vaš interes baš za železnicu, jer, u pitanju je jako specifična stvar. Zbog čega baš od svih starih i ‘potrošenih’ stvari se vi zalažete za očuvanje pruga?

- Ima jedna misao koju sam negde pročitao i koja glasi "Železnica se voli od malih nogu". To je jedna siromašna rečenica, ali duboka. Tu, na drugom koloseku, stojao sam sa babom i mamom i čekao sam polazak vozom za Bosnu. To je bilo moje prvo putovanje, možda sam imao pet godina. Uvek sam putovao vozom i to kloparanje točkova, uđe u čoveka. To ja ne mogu da objasnim, mene to oduševljava, dok većina ljudi gledaju i misle 'pa šta onda'. Još osećam onaj miris nafte šinobusa. Pamtim ta svetla, sedišta kakva su bila. To se usadi u čoveka. Neko je predodređen da to voli.

Želite da kažete da je vaše zalaganje za pruge stvar emotivne prirode? Nešto kao pasija ili hobi?

Da, to jeste više emotivno ali iz emocija se i stvaraju velika dela. Nije to delo da se čovek pohvali nego jednostavno da društvo prihvati neke dobre stvari. Ne znam da li je to uticalo ali ja sam dete iz nekog vremena kada se drugačije radilo i kada je to drugačije funkcionisalo. Bili su izviđači, čuvari prirode, gorani... Mogao si da nađeš sebe u raznim stvarima. Bile su i radne akcije, ja sam učestvovao na dve. Družilo se radeći, učili smo da mi budemo strpljivi u nečemu, da nešto stvaramo i da budemo uporni. Ne da dižemo ruke i odustajemo.

Mislite li da pored vaših ličnih i neki bi rekli subjektivnih razloga ima i drugih zbog kojih bi pruge trebalo čuvati?

- Naravno, te pruge su kulturno, nacionalno blago – spomenik koji narod ne bi smeo nikad da zaboravi da ima. Mnoga naselja su se opustošila, a ako pogledate makar samo filmove, videćete da kada se pruga gasi, narod odlazi. Sela se puste svuda, pa u Banatu i Bačkoj isto tako. Kao laik to shvatam i vidim, a oni koji se bave ekonomijom i visokom politikom, možda to neće ni slušati ali takva pruga koja spaja Banat i Bačku, to bi moglo biti korisno i ko zna šta bi se iz nje moglo iznedriti. Možda sam staromodan, uupao u taj kanal, ali, ja to ne mogu da objasnim, jednostavno volim. Ali ne volim kao fanatik. Ja iz te ljubavi mogu da dokažem svakome da to može jednog dana da koristi, da bude korisna stvar.

Na neki način za Vas pruga predstavlja život?

Život se sastoji od malih stvari pa i pruge u Srbiji se sastoje od malih pruga, nije samo jedna pruga. Ova pruga recimo kada bi se izgradila i stavila u funkciju, to bi otvorilo nove mogućnosti. Prolazili bi razni ljudi, kao nekada, svašta je moguće. Nikad ne znaš koji investitor tu može da dođe i kaže "ej, super, ima i pruga, a meni treba tako jeftin prevoz.". Nema razloga da ubijemo tu prugu, da ubijemo taj transport. Željeznica je kao krvotok koji još uvek, može da da.

Marko Šijačić

 



 

Postavio: Administrator dana 2019.05.08   |  Ocena:  

 

                                    

 

Glasaj
     

 

Komentari
U Samstag, 11.Mai 2019, 13:49 Poruka od: nemet951
Hvala Srbobran.netu za ovu objavu.
Lično sam oduševljen sa volonterstvom i entuzijazmom gospodina Stevanovića i njegovih somišljenika. "Skidam kapu" za ovakve ljude sa dobrom namerom i pozitivnim odnosom do društva i prirode. O Srbobranskoj željezničkoj stanici i pruzi Vrbas-Bečej imam dosta uspomena, priča i materijala koje ću uskoro objaviti, potstaknut ovom reportažom.
Lep pozdrav, NF.

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
 Prijavi se
PESMA DANA



Pretraga
Partneri
Srbobran.net
Instagram
Centar za socijalni rad
Biblioteka
Vuk Karadzic
Agrosimsa
Nijansa
OŠ Žarko Zrenjanin Uča
Radost
Centar za sport
Lagrad
Kamen Mermer
Reklam Dizajn
Raspored sahrana
Apolon
Pc world
Petar Drapsin