RADIONICA KOJA RADI PUNOM PAROM!
Čizma glavu čuva, a šubara kvari, stara je narodna poslovica koja jasno ukazuje na značaj obuće u našim životima. Posetili smo radnju OBUĆAR TALE u Srbobranu i evo priče nastale prilikom ove posete...
OBUĆAR TALE – RADIONICA KOJA RADI PUNOM PAROM
Procvat kapitalizma u 21. veku, jedno je od važnijih obeležja perioda u kome živimo. O dobrim i lošim stranama ovog uređenja polemisalo se i polemisaće se još dugo, a ipak, jedna stvar je sigurna.
Širenje konzumerističke kulture neprestanog trošenja koju je kapitalizam doneo, dovelo je do toga da mnogi zanati padnu u zaborav.
“Zašto čuvati stare stvari i brinuti o njima ako je kupovina novih jednostavnija i isplativija?” – pitanje je koje novo vreme postavlja i teško je odgovoriti na njega, a čak su i mišljenja stručnjaka podeljena.
Opet, možda bi se valjalo upitati pre svega da li je to zaista tako i da li je kupovina novih stvari uvek isplativiija I jednostavnija? Da li zanati zaista izumiru i mogu li se sačuvati?
Šta na tu temu kažu same zanatlije i kakvo je njihovo mišljenje o svemu?
U potrazi za odgovorima na ova teška pitanja, posetili smo Taleta, koji nam je ispričao svoju priču..
Pre četiri meseca, u središnjem delu Zmaj Jovine ulice, Saša Tadić otvorio je svoju obućarsku radionicu “Obućar Tale” u kojoj popravlja i restaurira obuću.
- Posle 22 godine trgovačkog rada, odlučio sam se za prekvalifikaciju. Ovo je posao koji želim da radim. U obućarski zanat, uveo me je prijatelj kod koga sam proveo neko vreme na obuci, priča nam svoju priču Tale.
Posmatrajući izložene radove, gotove ali i one u pripremi, stiče se utisak da Tale iako radi kratko već ima pune ruke posla. Dobar glas doveo nas je u njegovu radnju, a miris kože oseća se već “savrata”.
Pored raznih patika, cipela, kaiševa I drugih predmeta, prostoriju krase i obućarski alati. Pogled zadržavaju dve profesionalne mašine. Jedna od njih zove se “Singerica”.
- Ona služi za prošivanje patika, čizama, druge obuće i kožnih delova, objašnjava Tale i dodaje:
- Ova druga je takozvana “Kombinirka” i njome se obrađuju gumeni delovi, Na taj način dolazi se do nekog finiša koji je sličan fabričkom.
DEO ISTORIJATA CIPELA
Cipele su stare koliko i čovekova potreba da se zaštiti. Prvom cipelom možemo smatrati i lišće i koru drveta, parče životinjske kože kojom su praistorijski preci uvijali stopala kako bi se bezbednije kretali. Sa pojavom igle od životinjske kosti, stvorene su i prve prošivene cipele od životinjske kože koja je konačno počela da biva udobnija i da se prilagođava obliku stopala. Sumeri, Asirci i Vavilonci su nosili cipele koje imaju neke karakteristike današnje obuće.Prapočeci pravljenja obuće
Asirci su bili poznati majstori za kožu i u to vreme, cipele su pravljene za velikodostojnike. Persijanci su dali poseban doprinos razvoju obuće otkrivši neku vrstu potpetica. U tabanicu su ubacivali slojeve plute i obuća je bila izdržljivija prilikom hodanja. U starom Egiptu se po prvi put pojavljuje stilizovana obuća. To su bile sandale. Obuća je bila u skladu sa klimatskim uslovima. Sandale faraona su čak bile ukrašene zlatinim listićima. Suština izrade je bila da stopala treba da „dišu”. To su bili oblikovani komadi suve kože koja se trakama vezivala za nogu.
I tu se govori o izdignutim potpeticama koje su se nosile prilikom odvijanja različitih ceremonija. Specijalne potpetice su imali egipatski mesari koji su ih nosili prilikom klanja i obrade stoke kako se stopala ne bi isprljala krvlju životinja.
U tom periodu, cipele su imale upotrebnu funkciju, ali se vodilo računa i estetici, jer su cipele zaista bile privilegija bogatih slojeva društva.
U ovom je poslu, što se kaže, “nova šolja”. Ipak, radi savesno I odgovorno I veruje da kao profesionalni obućar može pronaći svoje mesto pod suncem. Svoju radnju otvorio je sredinom proleća i proveo leto zaronjen u posao. Međutim, kako kaže, pravi izazovi tek dolaze. Jesen I zima sa sobom otvaraju i sezonu cipela i to je pravo obućarsko doba.
Na osnovu svog iskustva, Tale tvrdi da za ovaj zanat ima mesta i da dok je cipela biće posla i za obućare:
- Ko god želi može da uči i nauči kao što sam i ja u mojoj 49. godini rešio time da se bavim. Neki zanati su zaista izumrli kao što je to tašnarski zanat ali verujem da za zanate uopšte, a pogotovo obućarski zanat, još uvek ima mesta u našem društvu. Ljudi su za sada zadovoljni, dolaze, odlaze i vraćaju se ponovo. Nadam se da će to zaživeti sasvim lepo u Srbobranu.
Naš sagovornik planira da na jesen proširi svoju radionicu novim mašinama I alatima, a pored restauracije obuće, želi da radi i uči i druge stvari. Nisu mu strane ni opravke rajsferšlusa, dorade kaiševa, a ko zna koji drugi putevi su isprepletani sa putem kojim se uputio.
Za sada, kod Taleta sve funkcioniše kako treba i kako se približavamo kraju ovog članka, pitanja postavljena sa početka dobijaju svoje odgovore.
Iz radionice izlazimo uvereni da ukoliko i ne znamo šta budućnost nosi, sadašnjost nam poručuje da prepreke koje je novo vreme donelo nisu nepremostive. Za prave zanatlije predane svom radu uvek će biti posla i mušterija kojima će trebati nešto da se napravi, ili popravi, doradi.
- Važno je da volite ono što radite i da uživate u tome da mušterija bude zadovoljna. Trudim se da moje mušterije budu zadovoljne, a kad je tako onda je i moje zadovoljstvo veliko, kaže na kraju ovog razgovora Tale.
Svratite u Zmaj Jovinu i ako imate neke cipele koje traže obućarsku intervenciju sad je vreme da ih spremite za predstojeću jesen. Tale je tu da vam izađe u susret.
"Ako hoćete da idete u korak s' vremenom, onda svakako brigu o vašoj obući prepustite Taletu".