Vrh

Tvoja trenutna lokacija:  Index / Info / Društvo

SALAŠARSKI DIVANI


Danas donosimo jednu priču iz knjige "Salašarki divani" ovogodišnjeg dobitnika Oktobarske nagrade Srbobrana, Jovana Tanurdžića. Priča se zove "Ova naša livada vredi 7.000 dukata" a priča je o salašu Paroških i njegovom vlasniku Lazaru M. Paroškom i još koječemu... Nije napisana davno, međutim dosta tog se promenilo, al' priča je ostala i trajaće zauvek...


Nisu tamburaši u gonku na salašu mlađanog Lazara M.Prokog zasvirali, al' odjeknula je pesma naša vojvođanska - "Ova naša livada vredi 7.000 dukata..., zasvirao je mobilni. Zna Laza i ko ga zove:

- To je Rada Nićin - Kara, moj drugar, salašar s' one strane duži, prema Mlaki. Namestio sam ovo čudo tehnike da mi zasvira svaki put drugačije, kad je Rada ondak ide ova, a kad je Sloba Čobanov, ondak ide 'Ej Lazo Lazice - sentomaški -  zašto varaš curice... Ima i poziv mojih lovaca uz pesmu, "Kad sam bio mlađan lovac ja"... a mama Vida il' tata Mirko kad me traže čuje se pesma "Da li si ti moje svetlo koje tražim" od Ivane Jordan. Kad žena Dragica zove, to znam ko je i bez pesme na mobilnom, divani nam Lazar Paroški onako obešenjački, kakve su mu gene ostavili deda Mile i deda Laza, a bogami od njegovih mu je pripala i marljivost. Radi za dvojicu Madžara, kako to vele u Sentomašu, il' bar trojicu srpskih bećara.

Salašar je Lazar od malena. Njegov deda Laza viđen je u varoši, poštovan, volela su ga sva deca, a stariji poštovali. Kad, onako u crnom ancugu, posle nedeljne službe u crkvi svrati u bircuz na piće pre ručka, svi bi se obradovali. Deda Laza je čašćavao sve od šanka do onih u budžaku kafane. Govorio je:

- Da nam rodi i ove godine i u to ajd' da popijemo.

Jednu, a možda i dve, a ondak na ručak, tačno u podne kod svoje Ruže. Baka Ruža je od Kurjačkih, a divani nam unuk Lazica i njegova Dragica je iz iste familije. Eto, slučajnost, a možda i nije!

Salaš Paroških je sagrađen još 1884.godine, al' k'o iz modle je i sada. Čuvaju ga i sačuvali su ga ovi mlađi. Bagrenje je okolo, to je još od dede ostalo, a kad pogledamo iza gonka sve je zeleno, tu su borovi, breze i tuje - 'ej pa red oraja i red vinograda. K'o da smo u parku, a ne na salašu. I bazen imaju Paroški, izgrađen je pre dvadesetak godina, moglo se fala Bogu.

- Lepo je, deca mogu da uživaju. Kad moji sinovi Mirko i Nikola stignu iz škole rastrče se po avliji. a mi, eto tako, kad nam neko dođe uživamo, popijemo po rakijicu našu voćaru, a po'so čeka. Radim 260 jutara zemlje, sejemo soju, kukuruz, žita ove godine nešto manje, ima i repe i suncokreta i ne znam gde ću pre. Poč'o sam da orem k'o dete uz mog deda Lazu, bio je jedan stari Zetor, a sad se radi sa dva Belorusa, tu je i Ferguson da mi tata Mirko ponekad pomogne, prikolicom nešto donese, il' odnese, dobar je i traktor Rakovica, tu su i sva radila. Raditi se mora, divani Lazar M.Paroški i podseća da je prvo mislio da će u PTT školu za tehničara, a onda ga je sudbina i savet deda Laze odveo u poljoprivrednu. Završio je al' pravi izazov za njega je paorluk.

- Ost'o sam na salašu i ne žalim se. Lepo je ovde i leti, a tek zimi. U proleće i jesen se više radi na njivi, čas se seje, a čas žanje.

Ume Laza i da uživa. Kupio je motocikl od 500 kubika, motoraš je pravi i - kad dospe, provoza se onako mladalački Segedincom, a i dalje.

- Volem motore i umem sa njima, a sve češće se setim mog deda Laze kako smo išli na vašar i kad sam sanjao konja trkačkog, pa su mi se svideli i poniji... Konj traži svakodnevnu negu, više moraš sa njim nego sa ženom, Bože me prosti, a paorluk traži rad. Eto, kad mi poodrastu sinovi možda će i konj upregnut u sulke il' čeze projezditi ovim lenijama između izđikalog i ozelenelog žita i tek niklog kukuruza. Mož' da bidne, al' ne mora, kako kaže i moj baba Mirko. Znate, u srećno doba konji su bili zaštitni znak salašara, a nekako kao da se vreme promenilo.

U tom opet zazvoni mobilni "Ej, Lazo - Lazice zašto varaš curice"...

- Eto i one koje su široko otvorenih očiju gledale u vrance i čilaše, riđane i mrkove sada pogledaju kakav auto teraš, a ni ovaj motorbicikl niie za bacanje, obešenjaški će Lazar, a prekorni pogledi mama Vide, koja je od Vlaških iz Sivca i udala se u familiju Paroških i žene Dragice k'o da ga preseče.

- 'Ajd žene, jel' gotov taj ručak, da se jede pa na njivu moram - treba prskati od travuljine... Kiša je padala, valjda neće opet. Tako je to u paorluku, ponekad moraš isti pos'o raditi više puta, ako padne večeras, sutra opet moram da prskam, al' ova kiša đurđevdanska zlata je vredna, tu nema divana.

U sobi prednjoj k'o iz nekog starostavnog filma nameštaj uredan, ćilimi nisu samo ukras već i pokrivač kad zatreba i legne se onako posle ručka na sat, dva, paorska peć okrečena u belo, a slike četiri generacije Paroških govori da se zna ko je ovaj salaš sačuvao. Debeli zidovi čuvaju i hladnoću i toplotu, a ponekad se mora i založiti, a nekad i ovi prozori širom otvoriti.

- Ujutro je najlepše kad zamiriše ravnica, ustanem, svanjiva, a pogled je dalek sve do tamo gde se nebo i zemlja spajaju. Ondak, volem da kažem, onako k'o sebi u bradu, al' je ova naša Vojvodina velika, zdravo je široka i dugačka, a i visoka.

"Ova naša livada vredi 7.000 dukata"... zapev'o je Lazar, nije sa mobilnog, neg' onako iz sveg glasa.

Možda i više Lazare naš, al' nije na prodaju!

Jovan Tanurdžić

Foto: Sava Radonić

 



 

Postavio: Administrator dana 2019.10.23   |  Ocena:  

 

                                    

 

Glasaj
     

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
 Prijavi se
PESMA DANA



Pretraga
Partneri
Ribolov Plus
Srbobran.net
Instagram
Centar za socijalni rad
Biblioteka
Vuk Karadzic
Agrosimsa
Nijansa
OŠ Žarko Zrenjanin Uča
Radost
Centar za sport
Lagrad
Kamen Mermer
Reklam Dizajn
Raspored sahrana
Apolon
Pc world
Petar Drapsin