Vrh

Tvoja trenutna lokacija:  Index / Info / Društvo

SALAŠARSKI DIVANI


Danas donosimo jednu priču iz knjige "Salašarki divani" ovogodišnjeg dobitnika Oktobarske nagrade Srbobrana, Jovana Tanurdžića. Priča se zove "Ova naša livada vredi 7.000 dukata" a priča je o salašu Paroških i njegovom vlasniku Lazaru M. Paroškom i još koječemu... Nije napisana davno, međutim dosta tog se promenilo, al' priča je ostala i trajaće zauvek...


Nisu tamburaši u gonku na salašu mlađanog Lazara M.Prokog zasvirali, al' odjeknula je pesma naša vojvođanska - "Ova naša livada vredi 7.000 dukata..., zasvirao je mobilni. Zna Laza i ko ga zove:

- To je Rada Nićin - Kara, moj drugar, salašar s' one strane duži, prema Mlaki. Namestio sam ovo čudo tehnike da mi zasvira svaki put drugačije, kad je Rada ondak ide ova, a kad je Sloba Čobanov, ondak ide 'Ej Lazo Lazice - sentomaški -  zašto varaš curice... Ima i poziv mojih lovaca uz pesmu, "Kad sam bio mlađan lovac ja"... a mama Vida il' tata Mirko kad me traže čuje se pesma "Da li si ti moje svetlo koje tražim" od Ivane Jordan. Kad žena Dragica zove, to znam ko je i bez pesme na mobilnom, divani nam Lazar Paroški onako obešenjački, kakve su mu gene ostavili deda Mile i deda Laza, a bogami od njegovih mu je pripala i marljivost. Radi za dvojicu Madžara, kako to vele u Sentomašu, il' bar trojicu srpskih bećara.

Salašar je Lazar od malena. Njegov deda Laza viđen je u varoši, poštovan, volela su ga sva deca, a stariji poštovali. Kad, onako u crnom ancugu, posle nedeljne službe u crkvi svrati u bircuz na piće pre ručka, svi bi se obradovali. Deda Laza je čašćavao sve od šanka do onih u budžaku kafane. Govorio je:

- Da nam rodi i ove godine i u to ajd' da popijemo.

Jednu, a možda i dve, a ondak na ručak, tačno u podne kod svoje Ruže. Baka Ruža je od Kurjačkih, a divani nam unuk Lazica i njegova Dragica je iz iste familije. Eto, slučajnost, a možda i nije!

Salaš Paroških je sagrađen još 1884.godine, al' k'o iz modle je i sada. Čuvaju ga i sačuvali su ga ovi mlađi. Bagrenje je okolo, to je još od dede ostalo, a kad pogledamo iza gonka sve je zeleno, tu su borovi, breze i tuje - 'ej pa red oraja i red vinograda. K'o da smo u parku, a ne na salašu. I bazen imaju Paroški, izgrađen je pre dvadesetak godina, moglo se fala Bogu.

- Lepo je, deca mogu da uživaju. Kad moji sinovi Mirko i Nikola stignu iz škole rastrče se po avliji. a mi, eto tako, kad nam neko dođe uživamo, popijemo po rakijicu našu voćaru, a po'so čeka. Radim 260 jutara zemlje, sejemo soju, kukuruz, žita ove godine nešto manje, ima i repe i suncokreta i ne znam gde ću pre. Poč'o sam da orem k'o dete uz mog deda Lazu, bio je jedan stari Zetor, a sad se radi sa dva Belorusa, tu je i Ferguson da mi tata Mirko ponekad pomogne, prikolicom nešto donese, il' odnese, dobar je i traktor Rakovica, tu su i sva radila. Raditi se mora, divani Lazar M.Paroški i podseća da je prvo mislio da će u PTT školu za tehničara, a onda ga je sudbina i savet deda Laze odveo u poljoprivrednu. Završio je al' pravi izazov za njega je paorluk.

- Ost'o sam na salašu i ne žalim se. Lepo je ovde i leti, a tek zimi. U proleće i jesen se više radi na njivi, čas se seje, a čas žanje.

Ume Laza i da uživa. Kupio je motocikl od 500 kubika, motoraš je pravi i - kad dospe, provoza se onako mladalački Segedincom, a i dalje.

- Volem motore i umem sa njima, a sve češće se setim mog deda Laze kako smo išli na vašar i kad sam sanjao konja trkačkog, pa su mi se svideli i poniji... Konj traži svakodnevnu negu, više moraš sa njim nego sa ženom, Bože me prosti, a paorluk traži rad. Eto, kad mi poodrastu sinovi možda će i konj upregnut u sulke il' čeze projezditi ovim lenijama između izđikalog i ozelenelog žita i tek niklog kukuruza. Mož' da bidne, al' ne mora, kako kaže i moj baba Mirko. Znate, u srećno doba konji su bili zaštitni znak salašara, a nekako kao da se vreme promenilo.

U tom opet zazvoni mobilni "Ej, Lazo - Lazice zašto varaš curice"...

- Eto i one koje su široko otvorenih očiju gledale u vrance i čilaše, riđane i mrkove sada pogledaju kakav auto teraš, a ni ovaj motorbicikl niie za bacanje, obešenjaški će Lazar, a prekorni pogledi mama Vide, koja je od Vlaških iz Sivca i udala se u familiju Paroških i žene Dragice k'o da ga preseče.

- 'Ajd žene, jel' gotov taj ručak, da se jede pa na njivu moram - treba prskati od travuljine... Kiša je padala, valjda neće opet. Tako je to u paorluku, ponekad moraš isti pos'o raditi više puta, ako padne večeras, sutra opet moram da prskam, al' ova kiša đurđevdanska zlata je vredna, tu nema divana.

U sobi prednjoj k'o iz nekog starostavnog filma nameštaj uredan, ćilimi nisu samo ukras već i pokrivač kad zatreba i legne se onako posle ručka na sat, dva, paorska peć okrečena u belo, a slike četiri generacije Paroških govori da se zna ko je ovaj salaš sačuvao. Debeli zidovi čuvaju i hladnoću i toplotu, a ponekad se mora i založiti, a nekad i ovi prozori širom otvoriti.

- Ujutro je najlepše kad zamiriše ravnica, ustanem, svanjiva, a pogled je dalek sve do tamo gde se nebo i zemlja spajaju. Ondak, volem da kažem, onako k'o sebi u bradu, al' je ova naša Vojvodina velika, zdravo je široka i dugačka, a i visoka.

"Ova naša livada vredi 7.000 dukata"... zapev'o je Lazar, nije sa mobilnog, neg' onako iz sveg glasa.

Možda i više Lazare naš, al' nije na prodaju!

Jovan Tanurdžić

Foto: Sava Radonić

 



 

Postavio: Administrator dana 2019.10.23   |  Ocena:  

 

                                    

 

Glasaj
     

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
 Prijavi se
PESMA DANA



Pretraga
Partneri
Srbobran.net
Instagram
Plava obala
Reklam Dizajn
Raspored sahrana
Apolon
Pc world
                              
stampaj | Powered by Koobi:CMS 7.72 © Bitskin® Webdesign | Redakcija | Lesezeichen / Weitersagen