BERBERI SU PRVI LJUDI!

Srbobran između dva svetska rata bio je poznat po naglom širenju zanatstva. Više od 500 majstora, većinom u svojim kućama, bavilo se proizvodnjom i uslužnim zanatstvom. Bilo je čak 106 ugostiteljskih objekata, od kojih je u 20 svirala muzika svakog dana.

Ugled i posebno poštovanje uživali su berberi. Bili su cenjeni kao sveštenici i učitelji. 

Najstariji majstori su bili: Nikola Šender, Sava Marković, Isa Stričević Slavko Ćosin, Janoš Berec, Cveta Radišić, Vasa Malešev, Kajica Belić, Bogdan Petrović, Sava Dinjaški Bača, Andraš Nača, Radivoje Dinjaški, Proka Gavanski, Pera Hadnađev, Nova Topolački… ukupno 33 berberske radnje. Svaka je imala jednog ili dva pomoćnika I isto toliko šegrta.

Veći deo zemljoradnika plaćao je brijanje I šišanje u pšenici nakon vršidbe. Jedno brijanje nedeljno i jedno šišanje mesečno stajali su “veliki merov” – 50 kilograma pšenice. Godišnje plaćanje u naturi nazvao se “kunt”. Imovno stanje majstora merilo se “kuntovima”. Tako su “kuntovi” donosili radost u kući i sigurnost. Berberi su bili bezemljaši i posebnu pažnju posvećivali su stalnim mušterijama.

Šegrtovanje, učenje zanata, trajalo je tri godine. Ponedeljak je bio rezervisan da se donese voda majstorici za pranje belih salveta. Toga dana su se biciklovima nosili brijači na oštrenje u Vrbas i Kulu. Mladi pomoćnici utrkivali su se u uslužnosti, da bi zaradili bakšiš ali i osvojili mušterije, kada otvore svoje radnje kao majstori.

Pomoćnička plata iznosila je pred drugi svetski rat 300 dinara. Moralo se štedeti da bi se obezbedio novac za polaganje majstorskog ispita, nakon dve godine pomoćničkog rada. Ispit se polagao u Bečeju, a komisiju su sačinjavali predsednik Suda, lekar, profesori iz gimnazije i najugledniji majstori. Trebalo je platiti komisiju nešto preko 200 dinara. Pojedini kandidati polagali su majstorski ispit i po pet - šest puta, a neki ga nikada nisu ni položili.

Berbernica Taši

Jedan od nastavljača tradicije ovog starog zanata je mladi Željko Taši. Ovih dana renovirao je svoju berbersku radnju na Begluku, pa u prilog ovom tekstu Milenka Genčića preporučujemo da posetite njegovu radnju.

Berberski majstor morao je da zna svoj zanat, ali i matematiku. Recimo morao je da izračuna koliko treba cigala za zid određenih dimenzija. Iz higijene, da zna negu tela, kožne bolesti I ukazivanje prve pomoći dok bi sudija – pravnik pitao o menici, stečaju, otvaranju radnje, ugovoru…

Diploma se uramljivala i stajala je u radnji kao dokaz o položenom ispitu, posebno se cenila. 

Vadjenje zuba bila je posebna specijalnost pojedinih berberskih “zubara”. Radivoje Dinjaški je obavljao puštanje pijavice bolesniku da isisa “nezdravu” krv, a stavljao je i lončiće za podizanje stomaka. Njegov sin Dejan naučio je da vadi zube, te je na vojnoj vežbi 1940. u Petrovaradinu, dobio dozvolu da može da pruža svoje zubarske usluge vojnicima.

Porez je bio minimalan. Iznosio je 400 dinara, koliko je u drugoj godini iznosila pomoćnička plata.

Od sto muškaraca, devedeset devet su se brijali kod berberina, te je posla bilo na pretek. Kada se neposredno posle završetka rata, pojavio žilet “silver” posla je bilo sve manje i manje, a berberske radnje su se proredile.

Milenko Genčić

Postavio: Srbobran.net dana 2016.09.07

|  Ocena: