Vrh

Tvoja trenutna lokacija:  Index / Info / U VREME PANDEMIJE

APLAUZ U OSAM - PODRŠKA ZA ZDRAVSTVENE RADNIKE!


Srbija tapše iz večeri u veče i na taj način odaje priznanje svima u belim mantilima koji nesebično pomažu i bore se za svaki ljudski život Večeras u osam svi kao jedan. Pozdravimo još jednom naše medicinske radnike aplauzom.


U stanju gotovo borbene pripravnosti, vodi se bitka protiv korona virusa. Svi smo ujedinjeni u ovom ratu, a na prvoj liniji fronta nalaze se naši lekari I farmaceuti. Zdravstveni radnici su prvi na udaru, zajedno sa starim licima, a farmaceuti odmah posle. Tu su naravno i drugi, a poslednji smo mi, privatna lica, u izolaciji.

U Italiji se prvi put dogodila ta sjajna stvar, da su oni koji čuvaju leđa prvoj borbenoj postavi, rešili da daju do znanja svojim ratnicima, da cene njihov trud i rad. Počelo je da se tapše i to se dogodilo spontano. Prosto, produžena izolacija je uradila svoje.

Kao da nam je bilo potrebno usamljeništvo da bismo naučili, da smo u ovom filmu, koji se ne zove mreža, već život (a mogao bi se i tako zvati, zar ne?), međusobno povezani zauvek, neraskidivim vezama koje čine jezgro oko kojeg se ljudski rod vrti i unutar kog postoji.

Budimo se i shvatamo to. Aplaudiramo hrabrim ljudima u belim mantilima, koji nam spašavaju živote. Aplaudiramo i drugima čiji je rad infrastruktura zajednička nama i našim herojima, a konačno, aplaudiramo i sami sebi, bodreći se i tešeći se tim aplauzom.

Aplauz je postao višeznačni simbol i jedan podsetnik, da se ima za šta boriti i onda kada je situacija takva da je đavo šalu odneo.

Srbobranci? Pa, polako počinjemo da tapšemo i mi. Ulazimo u maraton podrške ali sa stavom, kao da govorimo: “Polako svete, stići ćemo te.

Prekjuče je samo nekoliko ljudi učinilo ovaj gest, a tokom prethodne večeri, čuo se aplauz. Ne u nebo, već kroz njega, ka onima koji ih neće čuti.

Ipak, već se to nekako i udesi, neko to sredi i sazna se. Oseti, što se kaže. Osetimo mi, osete oni. Samo da se tapše, jer aplauz – nije to voljan pokret ruke, ako je pravi, to je tutnjanje energije, grmljavina ista u svim ulicama, podjednako jaka i kad je sama i udružena.

Zato izađimo večeras u dvorište i zatapšimo… Ali onako, iz srca. Ne vredi drugačije i ako to ne osećate. Nije poenta aplauz, već odnos čoveka prema onom drugom. Postojeća, pozitivna promena u tom odnosu, do koje je pandemija dovela. Ima nešto dobro u svemu, pa i ovome, a aplauz je tu, da bismo to jedni drugima saopštili. Kako bi svi znali, da nismo sami…

Zato k’o nema šta da saopšti, neka ćuti, a mi ostali izađimo na dvorište, na prozore, večeras u 8. Zatapšimo tako, da se ori! Ugradimo ga u srž našeg bića, da ga ne zaboravimo nikad, a da nakon njega, izađemo zauvek promenjeni.

Na početku ovog teksta pomenuoh mrežu i setih se. Film Sindi Lumeta, “MREŽA” (“Network”), uvrstio se među klasike sedme umetnosti scenom u kojoj otkaz reportera večernjih vesti fiktivne televizijske kuće UBS-a, Hovarda Bejla (Piter Finč), biva instrumentalizovan kao okidač građanske neposlušnosti radničke klase Amerike.

Nesposoban da prihvati svoj odlazak u penziju, novinar u gotovo maničnom stanju koristi svoju poslednju, oproštajnu emisiju, kako bi se obratio gledaocima. Buntovnički nastrojen, kršeći sva pravila javnog nastupa i novinarske norme, Bejl (Finč) održava jedan od najupečatljivijih govora koje je svetska cinematografija zabeležila.

On osvaja simpatije prateće publike, a po njegovom pozivu, građani Amerike svi zajedno izlaze na prozore, vičući uz grmljavinu: “I’m mad as hell and I’m not going to take it anymore” (“Ljut sam k’o ris i neću više da trpim ovo!”.

Uzvici razdraženog naroda odzvanjaju ulicama… Osim njihove vike i kratkotrajnog emotivnog pražnjenja, ništa se ne menja i život posle toga, nastavlja da se odvija, kao i do tada…

Godina je 2020, a od snimanja ovog filma prošlo je skoro 50 godina. Mnogi su ga smatrali proročkim, a ukoliko pogledamo šta se to danas dešava – možemo uočiti sličnosti.

Scena danas, dijametralno suprotna od one u filmu, a ipak nekako bliska.

Režim danas nije u funkciji opresora, a između “sistema” i nas, malog sveta, možda po prvi put u skorije vreme, vlada primirje. Niko ne viče ali svi su napolju u tačno određeni sat i tapšu. Nismo ljuti, već zahvalni, a temeljna poruka je jedan drugi uzvik, koji se isto mogao čuti u već pomenutom filmu, a to je: “Ja sam ljudsko biće i moj život ima vrednost!“ (“I’m a human being, my life has value!”)

Isti smisao ali drugačiji sentiment, jer su i okolnosti drugačije.

 

Danas je 21.03. Ovaj datum u celom svetu obeležava se kao Dan osoba sa Daunovim sindromom. Naš Pera je poslao poruku tim povodom, svima nama:

 

Marko Šijačić



 

Postavio: Administrator dana 2020.03.21   |  Ocena:  

 

                                    

 

Glasaj
     

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
 Prijavi se
PESMA DANA



Pretraga
Partneri
Srbobran.net
Instagram
Centar za socijalni rad
Biblioteka
Vuk Karadzic
Agrosimsa
Nijansa
OŠ Žarko Zrenjanin Uča
Radost
Plava obala
Centar za sport
Lagrad
Kamen Mermer
Reklam Dizajn
Raspored sahrana
Apolon
Pc world
Petar Drapsin