APLAUZ U OSAM - PODRŠKA ZA ZDRAVSTVENE RADNIKE!

U stanju gotovo borbene pripravnosti, vodi se bitka protiv korona virusa. Svi smo ujedinjeni u ovom ratu, a na prvoj liniji fronta nalaze se naši lekari I farmaceuti. Zdravstveni radnici su prvi na udaru, zajedno sa starim licima, a farmaceuti odmah posle. Tu su naravno i drugi, a poslednji smo mi, privatna lica, u izolaciji.

U Italiji se prvi put dogodila ta sjajna stvar, da su oni koji čuvaju leđa prvoj borbenoj postavi, rešili da daju do znanja svojim ratnicima, da cene njihov trud i rad. Počelo je da se tapše i to se dogodilo spontano. Prosto, produžena izolacija je uradila svoje.

Kao da nam je bilo potrebno usamljeništvo da bismo naučili, da smo u ovom filmu, koji se ne zove mreža, već život (a mogao bi se i tako zvati, zar ne?), međusobno povezani zauvek, neraskidivim vezama koje čine jezgro oko kojeg se ljudski rod vrti i unutar kog postoji.

Budimo se i shvatamo to. Aplaudiramo hrabrim ljudima u belim mantilima, koji nam spašavaju živote. Aplaudiramo i drugima čiji je rad infrastruktura zajednička nama i našim herojima, a konačno, aplaudiramo i sami sebi, bodreći se i tešeći se tim aplauzom.

Aplauz je postao višeznačni simbol i jedan podsetnik, da se ima za šta boriti i onda kada je situacija takva da je đavo šalu odneo.

Srbobranci? Pa, polako počinjemo da tapšemo i mi. Ulazimo u maraton podrške ali sa stavom, kao da govorimo: “Polako svete, stići ćemo te.”

Prekjuče je samo nekoliko ljudi učinilo ovaj gest, a tokom prethodne večeri, čuo se aplauz. Ne u nebo, već kroz njega, ka onima koji ih neće čuti.

Ipak, već se to nekako i udesi, neko to sredi i sazna se. Oseti, što se kaže. Osetimo mi, osete oni. Samo da se tapše, jer aplauz – nije to voljan pokret ruke, ako je pravi, to je tutnjanje energije, grmljavina ista u svim ulicama, podjednako jaka i kad je sama i udružena.

Zato izađimo večeras u dvorište i zatapšimo… Ali onako, iz srca. Ne vredi drugačije i ako to ne osećate. Nije poenta aplauz, već odnos čoveka prema onom drugom. Postojeća, pozitivna promena u tom odnosu, do koje je pandemija dovela. Ima nešto dobro u svemu, pa i ovome, a aplauz je tu, da bismo to jedni drugima saopštili. Kako bi svi znali, da nismo sami…

Zato k’o nema šta da saopšti, neka ćuti, a mi ostali izađimo na dvorište, na prozore, večeras u 8. Zatapšimo tako, da se ori! Ugradimo ga u srž našeg bića, da ga ne zaboravimo nikad, a da nakon njega, izađemo zauvek promenjeni.

Na početku ovog teksta pomenuoh mrežu i setih se. Film Sindi Lumeta, “MREŽA” (“Network”), uvrstio se među klasike sedme umetnosti scenom u kojoj otkaz reportera večernjih vesti fiktivne televizijske kuće UBS-a, Hovarda Bejla (Piter Finč), biva instrumentalizovan kao okidač građanske neposlušnosti radničke klase Amerike.

Nesposoban da prihvati svoj odlazak u penziju, novinar u gotovo maničnom stanju koristi svoju poslednju, oproštajnu emisiju, kako bi se obratio gledaocima. Buntovnički nastrojen, kršeći sva pravila javnog nastupa i novinarske norme, Bejl (Finč) održava jedan od najupečatljivijih govora koje je svetska cinematografija zabeležila.

On osvaja simpatije prateće publike, a po njegovom pozivu, građani Amerike svi zajedno izlaze na prozore, vičući uz grmljavinu: “I’m mad as hell and I’m not going to take it anymore” (“Ljut sam k’o ris i neću više da trpim ovo!”.

Uzvici razdraženog naroda odzvanjaju ulicama… Osim njihove vike i kratkotrajnog emotivnog pražnjenja, ništa se ne menja i život posle toga, nastavlja da se odvija, kao i do tada…

Godina je 2020, a od snimanja ovog filma prošlo je skoro 50 godina. Mnogi su ga smatrali proročkim, a ukoliko pogledamo šta se to danas dešava – možemo uočiti sličnosti.

Scena danas, dijametralno suprotna od one u filmu, a ipak nekako bliska.

Režim danas nije u funkciji opresora, a između “sistema” i nas, malog sveta, možda po prvi put u skorije vreme, vlada primirje. Niko ne viče ali svi su napolju u tačno određeni sat i tapšu. Nismo ljuti, već zahvalni, a temeljna poruka je jedan drugi uzvik, koji se isto mogao čuti u već pomenutom filmu, a to je: “Ja sam ljudsko biće i moj život ima vrednost!“ (“I’m a human being, my life has value!”)

Isti smisao ali drugačiji sentiment, jer su i okolnosti drugačije.

 

Danas je 21.03. Ovaj datum u celom svetu obeležava se kao Dan osoba sa Daunovim sindromom. Naš Pera je poslao poruku tim povodom, svima nama:

 

Marko Šijačić

 

Postavio: Administrator dana 2020.03.21

|  Ocena:

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!