ŽELJE IZ MLADOSTI!
Ekonomista po struci, žena, majka i baka. Pod stare dane vratila se svojoj prvoj ljubavi, slikarstvu...
Branislava Petrović je stara škola. Udala se za vreme svog srednjoškolskog školovanja. U braku je već skoro 60 godina i njena životna priča je saga o porodici, ljubavi.
Broj njenih praunuka je dovoljan svedok tome. Ima ih devetoro. Za sada njih petoro imaju portrete koje je baka Branka naslikala. Naša junakinja Branislava Petrović ima još jednu veliku ljubav. To je slikarstvo. Ovo je priča o toj drugoj Brankinoj ljubavi.
Kaže da je još kao mala volela da crta ali je upisala ekonomiju jer je to, kako joj je njena mati tada savetovala, praktično. No godine su prolazile, a slikarska iskra stalno je gorela u njoj i nikada je nije napustila. Pod stare dane vratila se umetničkom izrazu i nastavila tamo gde je u jednom trenutku stala, jer su je ubedili da to nije praktično.
Isprva je radila mijiature, oslikavajući uskršnja jaja i druge manje predmete a kasnije se “osmelila” i prešla na papir, tempere, platno i uljane boje. Koliko smo videli nema nekih strogih pravila. Za različite radove bira i različite načine. Iako u poznim godinama, otvorenog uma je naša Branka i kako sama kaže, voljna da uči. Tvrdi da u slikarskom delu dok stvara nije najbitnija tehnika. Više pažnje poklanja sadržaju, duhu dela koji želi da prenese.
- Šablonski može naučiti da crta ko god hoće. A ovo.. Kao i pevanje. Ako nemaš dara možeš pevati kad god hoćeš, po notama, pa nećeš potrefiti. I za glas, koji je najsavršeniji od svih instrumenata, treba imati dara. Isto i za ovo.
Član je likovnog udruženja “Art”. Do smo razgovarali priseća se dana iz mladosti, uz osvrt na sadašnjost.
- Ljudi su tada bili bliži jedni drugima, a danas je drugačije, priča Branka i dodaje:
“ To je bilo lepo vreme, kad su se svi družili i svi se poznavali, a sad više ne znaš ko ti je prijatelj, a neprijatelj. Ipak trudimo se, ima nas prilično u udruženju.
Često se članovi ovog udruženja okupljaju i razmenjuju svoja iskustva. Od po kistu starijih i iskusnijih kolega primila je pohvale, ali i kritike i usvojila ih. Oseti se u glasu iskrena zaljubljenost u ono čime se bavi. A tamo gde nema sujete, tamo napredak ne gine.
- Godinama sam imala jednu osobenost, nesvesnu. Kad ujutru ustanem, prvo pogledam u nebo. Uopšte ne znam zašto. I par njih mi je reklo- je l’ ti ko rekao da jako dobro crtaš nebo? I ja onda kažem – većina njih. I onda se pitam: pa možda je to zato!? I sada, kad izadjem uveče pa vidim zalazak sunca il’ nešto, kažem “Jao što je divno”. A kako nebo može biti divno? Pa divno je. Za mene je divno.. Kad imaš oči da vidiš.
Uglavnom slika ono što joj se svidja i to je njen recept za uspeh. Srce. Na rastanku nam je sve objasnila:
“To su eto, neke neskrivene želje. Neke želje iz mladosti, koje se tada nisu ostvarile, ali se nisu ni ugasile. Buknule su čim se napravio prostor za njih.”
Bila je ovo priča o baba Branki i još jedan dokaz da za prave stvari, nikad nije kasno.
M.Š.