OBJAVLJENI REZULTATI MULTIKULTURALNOG KONKURSA - MILAN DUNĐERSKI
Književna nagrada "Milan Dunđerski" dodeljuje se ove godine četvrti put. U slavu pesnika iz Srbobrana, MIlana Dunđerskog (26.02.1952.-10.12.2007.), Narodna biblioteka je ustanovila nagradu za najuspeliju pesmu u kategoriji studenata i srednjoškolaca u predhodnih godinu dana.
Donosimo obrazloženje žirija i pesme koje su se izdvojile kao najbolje na ovogodišnjem konkursu:
Žiri u sastavu: dr Ana Stjelja, dr Čila Utaši i Mikloš Benedek, 27. februara 2023. godine, u Srbobranu, doneli su sledeću Odluku:
Primetno je da je ove godine bio mnogo veći odziv mladih pesnika nego prethodnih godina.Ovaj podatak svakako raduje, daje izvesnu nadu i veru u generacije koje dolaze i dokaz je da je pokretanje ove nagrade na inicijativu profesora Milana Đorđevića, imalo velikog odjeka i pokazalo se kao veoma značajna književna i kulturna inicijativa, te opravdana ideja da se podstakne međunarodna interkulturalna saradnja omladine u nadnacionalnoj zajednici slobodnog umetničkog duha
Treba istaći da su pesme i u kategoriji studenata i u kategoriji srednjoškolaca vrlo pesnički zrele, i po pitanju tematike samih pesama, ali i po pitanju pesničke umešnosti, te se može konstatovati da je ovogodišnji konkurs za nagradu „Milan Dunđerski” i više nego uspeo.
U kategoriji srednjoškolaca, jednoglasno je usvojena odluka da se kao dve najbolje nagrade pesma Glinene žene, autorke Azre Zahirović iz Srebrenika i pesma Kuća na drvetu, autorke Dunje Vulić iz Kostolca, a da se zbog kvaliteta pesničkog izraza pohvale pesma Ostavljena svetla nebeski svod greju, autorke Anese Rustemović iz Priboja i pesma Mogu li autorke Teodore Joksimović iz Pudaraca.
Pesma Glinene žene je svojevrsna oda ženama, ali i u izvesnoj meri naglašen feministički lament nad njihovim nesrećnim usudom. Služeći se metaforom glinenih figura, pesnikinja hrabro progovara o ženama od iskona pa do danas, o njihovoj sudbini koju im kroji samo njihovo rođenje. U ovoj pesmi je primetna vrlo lepo iznijansirana pesnička ravan koja čitaoca kao da vodi kroz prostor i vreme, naglašavajući ono najvažnije,a to je da se na žene gleda kao na figure odnosno na bića satkana od fizičkog, a ne duhovnog. Njihova uloga je da, baš poput glinenih figura, ulepšavaju prostor oko sebe, dok se onaj duhovni svet pohranjen duboko u njima samima lomi, iako glinene figure ostaju netaknute. Pesnikinja ovom pesmom šalje snažnu poruku, da je, iako mlada i nedovoljno zrela, spremna na borbu, spremna da ako treba i sunce osvoji zarad glinenih žena prošlosti.
Azra Zahirović: Glinene žene
Savršeno izvajana
Glinena figura
Pozlaćen joj porub
Sjajna joj glazura
Nepomična stoji
Ni riječ ne progovara
I naspram svog raskoša
Nemir mi stvara
Od najfinije gline
Od najpreciznijih ruku
A meni srce se steže
Stvara mi muku
A kraj nje
Njih još stotina
Na svakoj par brazgotina
Jednoj na glavi krhotina
A na njima
Nastanila se prašina
A u njima
Pustoš i praznina
Gdje bore se ne stvaraju
Gdje starost se ne vidi
Gdje kosa se ne mrsi
A niko im ne zavidi
Onoj najvišoj
Oči se sjaje
Raširenih ruku
Zagrljaj daje
A niko da skoči
Na te predivne oči
Voljela bih ja
Ali strah me koči
Ona do nje
Na uvojke plave
Željno iščekuje
Vrpce da joj stave
Ali umjesto vrpca
I dječijih cipelica
Bijeli veo prekrio je
Mladost njenog lica
Treća se moli
Nevidljivom pokretaču
Trideset i tri puta
Na šarenom brojaču
”Oslobodi me
Bože
Farbe i glazure
Oslobodi me
Šutnje
I neljudske dresure”
A ona najmanja
U ćošku
Jedva da se vidi
Čemu da se nada?
Šta da joj se svidi?
Osmijeh joj blista
K’o suza je čista
Od sunca je sjajnija
A sudbina joj ista
A ostale
Ni manje
Ni više
Da su sretne
Jer kist je pokrio
Duše im sjetne
Gledaju me žudno
Gledaju me brižno
Gledaju me budno
Jer moje im je nedostižno
Ja od gline nisam
Al’ krhotine imam
Ja savršena nisam
Al’ svijet mogu da mijenjam
Zarad svake od njih
Ja ću da se borim
Zarad budućnosti nove
Mogu i da izgorim
Jer ne želim da živim
U beskrajnoj oholosti
Stoljeća su prošla
Na svijetu ni trun milosti
I svijet nek’ ne zamjeri
Mojoj nezrelosti
Al’ ja
Ako treba
I sunce ću da osvojim
Zarad glinenih žena prošlosti
Pesma Kuća na drvetu je izuzetno zanimljiv i misaono zreo pesnički proplamsaj. Pažnju posebno privlači tematika pesme, imajući u vidu da je autor ove pesme učenica srednje škole. Ova pesma je višeslojna i podstiče na razmišljanje. Ima li ičeg težeg, pogubnijeg i tužnijeg od poharanog doma? Za jedno dete, koje će neminovno odrasti i nositi taj krst, svakako nema. Pesnikinja nas kroz ovu pesmu opominje upravo na značaj očuvanja porodice, ali i života u skladu sa prirodom i njenim zakonima. Kuća na drvetu je metafora naše sadašnjice u kojoj često zaboravljamo na sebe, na svoje bližnje, na drage nam uspomene, na prirodu, na ono iskonsko drvo oko kojeg smo odrasli i koje stoji kao opomena za budućnost, da se vratimo korenima, onim duboko uraslim u zemlju koja nas je podigla i iz koje sve niče i potiče, da ne dozvolimo da to naše mesto, bilo ono fizičko ili duhovno bude samo sklonište za obrise letova poraženih ptica...
Dunja Vulić: Kuća na drvetu
Seti se
ovo mesto je bilo tek kutija
puna lomljivih suvenira
iz očevih teških kapaka
a ponekad je bilo i sklonište
za obrise letova poraženih ptica
Kidali smo pramen po pramen krošnje
da bismo ispleli zavesu koja odgovara
otvoru u obliku okrnjene jabuke
a ona se rušila pri svakom pokretu ruke
i padala niz gola ramena šume
Jabuka je trebalo da liči na srce
ali očev nož je bio toliko oštar
da je stablo pod njime drhtalo
misleći da se nikad nećemo zaustaviti
detlići su svraćali da provere
da li im drvo još uvek veruje
Kada su prestali
znao sam da si i ti poželela
da se vratimo tamo
odakle smo pobegli
jer ništa nije strašnije
od poharanog doma
U kategoriji studenata, jednoglasno je usvojena odluka da se kao dve najbolje nagrade pesma Zrenje metanoje, autorke Jelene Stanojević iz Bratunca i pesma Drvo koje niko zasadio nije autora Nikole Jeremijaša iz Niša, a da se zbog kvaliteta pesničkog izraza pohvale pesmaTvoja kapija snova autorke Dijane Čop Nešić iz Laole-Petrovca na Mlavi i pesma Čovek koji je budan spavao autorke Miljane Marković iz Lebane.
Pesma Zrenje metanoje govori i ličnom duhovnom preobražaju ili preumljenju. U ovoj pesmi je dosta naglašen ontološki element sa upitanošću pred čovekovim postojanjem u odnosu na vreme koje neumitno teče. Dođe trenutak u životu svakog čoveka kada je zapravo nužno da prođe kroz proces metanoje, kroz jedinstveni preobražaj koji će njegov brod usmeriti ka drugim obalama. Koristeći se elementima iz grčke mitologije te izvesnih filozofsko-teoloških principa, pesnikinja nas nedvosmisleno suočava sa činjenicom da život prolazi dok nam misli plove između raznih obala ili leti kroz brojna sazvežđa, dok je ono jedino što ostaje Dobrota, nešto pred čime se sama pesnikinja oduševljava, poput Argonauta ili Odiseja, zastavši na trenutak u Alkinojevom vrtu. U vremenu u kom, čini se, kao da zlo preovladava, dobrota kao vrlina postaje vrt pred kojim zastanemo začuđeni. Ova jednostavna, a tako moćna reč predstavlja ono što savremenom čoveku ponajviše nedostaje, jer kako sama pesnikinja navodi zvuci harmonije uma i dalje zjape, dotičući zlo kao okosnicu postojanja...
Jelena Stanojević: Zrenje metanoje
U otisku koraka…
Nestalo je vreme…
Kroz kataloge sećanja,
moje sene kljucaju poslednja zrnevlja Hadovog nara.
Zvuci harmonije uma i dalje zjape,
dotičući zlo kao okosnicu postpjanja.
Čekajući nekog ili nešto…
U krošnji neostvarenog,
ja i dalje stojim SAM.
Pobeđen, nadigran životom.
I idući tako ka nekom il nečemu,
ostajem nepomičan kao Odisejev brod
opijen melodijom sirena.
Palate mog uma, zatvaraju svoje odaje
i misli putuju daleko kroz druge dimenzije i sazvežđa.
Lebdeći tako kroz sene univerzuma
U Alkinojevom vrtu,
zastadoh nad dobrotom..
Jer vapaje brodolomnika začuše njegove obale.
U tom rasponu od do, prolazio je život.
Ili njegov nihilizam..
I tako…
Stajao sam dugo, začuđen…
Nad dobrotom.
SAM.
Pesma je Drvo koje niko posadio nije upravo ide tragom poezije Milana Dunđerskog. Osećanja ispreplitana sa prirodom i njenim darovima, vrlo je vešto poetski iznijansirana. Sve više žudimo za prirodom, pa čak i onda kada želimo da iskažemo svoju ljubav, da pustimo glas ili spevamo stih. Priroda nas zove sebi, i mi se sledstveno atavističkom principu, kroz vraćanje svojim korenima i precima, zapravo vraćamo njoj. Ova pesma je upravo glas pesnika koji sebe doživljava kao deo jednog velikog prirodnog sistema u kome je čovek biće koji svoj život i svoje duhovno postojanje započinje kao deo prirode i kao njen deo i završava svoj put. U ovoj vrlo suptilnoj lirskoj, na momente romantičnoj misli koju pesnik formuliše u formi davanja putokaza, pronalazimo elemente pesnikove sramežljivosti i senzibilnosti koja provejava kroz celu pesmu. Kroz svoj putokaz do njega samog, pesnik nam baca kamenčiće koje treba da pratimo kao trag, a kako bismo ga pronašli tamo, gde tišina je jedini jezik.
Nikola Jeremijaš: Drvo koje niko zasadio nije
Ako me nekad ne nađeš uz sebe,
traži me tamo gde u suton šapuće reka;
traži me tamo gde ptice prenose vest
i senka jedina je boja;
traži me tamo gde trava raste do temena
i mravi su jedini putokaz;
traži me tamo gde oblak se sliva niz planinu
da bi na njoj posadio nebo.
Tamo, gde tišina je jedini jezik
dizaće se kao div na vetru
drvo koje niko zasadio nije
i bacati moju sen.
Moj će duh preuzeti bilje.
Među listovima mokrim
jutrima će bdeti moji snovi.
Na mirnoj vodi jedno sećanje
bljesnuće bojom mog oka
i u odrazima sa uglačanog stenja
talasi će spirati moj lik.
Među godovima što potpisuju vreme,
trule moje reči čekaće zoru
i drvo koje niko zasadio nije
bacaće moju sen.
Slika jedna iscuriće iz mog oka
i bojom posuti vetar povijaće stabla
sve dok u njegovom huku ne čuješ
otkucaje mog jučerašnjeg srca.
Sve što je došlo da u meni prenoći
odneće kroz vodu ribe
i o svemu o čemu sam ti govorio
ćutaće jedna sova.
U zastorima magle, spojeno s nebom
jedno drvo koje niko zasadio nije
bacaće moju sen.
Ana Stjelja, predsednica žirija