ZMAJ I SENTOMAŠKE BESEDE U NOVOM SADU
24.11.1833.godine rođen je veliki pesnik Jovan Jovanović Zmaj. Svake godine Osnovna Škola iz Srbobrana, koja nosi njegovo ime, u pomen ovog velikana poezije, organizuje svečano obeležavanje Dana škole. Tako će biti i iduće nedelje.
U prilog obeležavanju dana rođenja Jovana Jovanovića Zmaja u prilici smo da vas podsetimo na tekst koji je svojevremeno napisao profesor Milivoj Tutorov. Ovo je priča o Zmaju, ali i jednoj devojčici iz našeg Srbobrana, koja je osvojila srce i dušu Zmajevu. Takođe ovo je priča o jednom vremenu koje nepovratno ostalo iza nas, a ovo je prilika da se zahvaljujući spisateljskom daru profesora Turtorova vratimo u jedno drugačije vreme.
Srbobran ima bogatu i sadržajnu kulturnu prošlost, ali organizovaniji razvoj kulturnog života u nekadašnjoj “srpskoj Sparti”, kako ga je , svojevremeno nazvao Svetozar Miletić, počinje osnivanjem Srpskog građansko – crkvenog pevačkog društva 1862. godine.
Srpsko građansko – crkveno pevačko društvo u Srbobranu, jedno od najstarijih u Vojvodini, osnovao je – uz punu podršku Crkvene opštine, ali i pomoć Jovana Jovanovića Zmaja koji se, po majci, i sam osećao Sentomašaninom – Nestor Miković, prvi Srbobranac sa završenom učiteljskom školom. Članovi Društva bili su učitelji, trgovci, zanatlije, činovnici, pa i talentovani đaci.
Posle završene Učiteljske škole u Somboru 1857. godine, Nestor Miković je postavljen za učitelja u rodnom Sentomašu i na toj dužnosti ostao je do smrti, 1897. godine. Ostao je u trajnom i neizbrisivom sećanju kao čovek neiscrpne energije, bezmernog prosvetiteljskog entuzijazma i širokog muzičkog obrazovanja koje je nesebično prenosio na mlade generacije. Mnogi Mikovićevi učenici, kasnije i sami učitelji, kulturni i javni radnici, poneli su još iz osnovne škole solidne osnove muzičkog obrazovanja i kulture pevanja. Miković je čitav svoj učiteljski radni vek posvetio organizacionom jačanju i radu Srpskog građansko – crkvenog pevačkog društva, u kojem je – pored horskog – negovao i solističko pevanje, muziciranje i deklamovanje.
Sa koliko se ozbiljnosti, poleta, upornosti i ljubavi radilo od prvog dana osnivanja društva, najrečitije govori podatak da su Sentomašani, već 1863, bili spremni da sa odabranim programima, takozvanim “besedama”, gostuju u Novom Sadu, tadašnjoj “Srpskoj Atini”. Prvo gostovanje imali su krajem februara 1863. godine, što je zabeleženo kao prvorazredni kulturni događaj koji je pobudio veliko interesovanje kako novosadske, tako i šire vojvođanske kulturne javnosti.
Zmaj je, tim povodom, u “Nevenu” opisao svečani izgled Novog Sada, ponos Novosađana, što mogu da u svom gradu, okupe sve što narednim duhom živi i diše i svečani doček gostiju koji su pristizali sa svih strana, a o samoj “besedi”, kojoj je prisustvovao i Svetozar Miletić, veliki pesnik je zapisao:
“Čestiti Sentomašani, koji se znaju biti i veseliti, poigrati i popevati i na strašnom mestu postojati, naumiše da se onako po naški provesele. Sentomašani nisu sebični kad se vesele. Okupiše oni svu braću, gde god ih ima. Pozvaše goste iz Hrvatske, Slavonije, Srema, Banata i Bačke. Dočekaše braću Nemce, Mađare da i njima pokažu ljubav i poštovanje... A celu hasnu, koja nije bila mala, pokloniše Srpskom narodnom pozorištu... Zar to nije srpski i rodoljubivo!
A šta da vam kažem o samoj besedi. Pitajte onog ko je bio pa ćete mu, ne iz reči, već sa lica razabrati više nego vam crno pero i mastilo mogu napisati...Prvo je hor otpevao “Crnogorku” Đure Jakšića. Posle nekoliko lakših pesmica, hor je završio pesmom “Naša domovina”. Zatim je gospodin Jovan Nikolić – Džaver odsvirao na glasoviru jedan Listov komad. Gospodin Vukićević je prekrasno deklamovao Jakšićevu pesmu “Iskušenik”, a gospodin Lifka je svirao na flauti, uz pratnju čitavog orkestra... Zatim je došla tačka koja nas je do suza potresla... Došao je Gajdaš!
Gajdaš krasna stasa i lepa uzrasta, ponosno stupi na binu. Šešir nakrivio, kao da su ga iz najveselijih svatova na krilima doneli ovamo. Svirao je pesme, što su sa uzdisajima ispunjene, uz koje i junaci plaču, koje se i tuđinu dopasti moraju, ali koje samo Srbin razumeti može... Svirao je svatovac - kad se devojka od majke oprašta, kad je otac blagosilja, kad drugarice pevaju i plaču, a nevesti hoće srce da pukne, kad bratac seju za ruku vodi, kad se odbija grana od jorgovana, kad prostiru platno, kad prate kuma i kad u kola sedaju... Zbogom kićeni svatovi, ječalo je u duši svakog od gostiju... Ali, mi nismo u svatovima, već na sentomaškoj besedi. O, hvala vam, dragi Sentomašani, što nas tako očaraste”.
“Beseda” je završena recitacijom Milice Nikolić – Džaver, a Zmaj je o tome zapisao:
“Mala Milica, siroče sentomaško, bez oca i majke, deklamovala je sa posebnim čuvstvom pesmu Stevana Kaćanskog “Oj, oblaci”. Oči su pune suza, jeca i guši se dvorana u plaču, a mala Milica završava pesmu “Zdravo da si rode moj”... Zdravo i ti sirotice, bez oca i majke, ala nas danas zadivi i razneži”.
“Siroče” je poznata Zmajeva pesma, ali širem krugu čitalaca nije, možda, znano da je pesma posvećena siročetu koje je stvarno postojalo i čijom je nesrećnom sudbinom pesnik bio potresen, a u još lepšoj i poznatijoj pesmi “Malena sam” – inspirisan njegovim izvanrednim likom. To siroče je Milica Nikolić – Džaver iz Sentomaša, koja će zahvaljujući Zmajevim pesmama i svom izvanrednom recitatorskom daru, postati poznata širom Vojvodine kao Milica Srbobranka.
Milica Nikolić – Džaver je rodjena 1854. godine . Rano je ostala bez roditelja, pa je brigu o njoj preuzeo stric Jovan. Iako je u stričevoj kući bila okružena pažnjom, mala Milica je tugovala bez majčine ljubavi i patila u saznanju da je bez očeve zaštite. U školu je pošla 1861. godine, a učitelj joj je bio Nestor Miković. Milica je bila odličan đak. Razlikovala se od svojih vršnjaka, sa kojima nije delila obične dečje radosti u igri i nestašlucima. Najsrećnijom se osećala nad pesmama Đure Jakšića, Branka Radičevića, Jovana Jovanovića Zmaja i Petra Preradovića. Čitajući ih, stvarala je svoju, detinju sliku sveta bez bola, tuge i patnji.
Učitelj Miković je brzo uočio slojevitu složenost lika male učenice i posvetio je Milici posebnu pažnju. Naročito je negovao njen recitatorski dar. I dok su se Miličini vršnjaci trudili da, deklamujući o prigodnim školskim i drugim svečanostima, ne izostave koju reč ili stih iz napamet naučenih pesama, Milica je svoje recitacije doživljavala kao sopstvenu ispovest i poruku svetu da je ljudima potrebno više ljubavi, topline i razumevanja.
Recitatorske sposobnosti male Milice Nikolić – Džaver zapazio je i Zmaj, koji je često dolazio u Sentomaš i družio se sa ovdašnjim učiteljima, naročito sa Nestorom Mikovićem. Zmaj je napisao pesmu “Siroče”, koju je posvetio maloj Milici, a ona ju je pripremila i prvo deklamovala u Sentomašu, a 19.maja 1863. godine i u Sremskim Karlovcima, gde je svečano obeležena hiljadugodišnjica početka rada Ćirila i Metodija. Tim povodom, “Srpski dnevnik” je u 114. broju pisao:
“ Kad je program već bio završen deklamacijom Ilije Stojanovića, publika poče vikati Milica, mala Milica!...Na binu izlazi maleno lepuškasto devojče, deklamuje i njena deklamacija je začin čitavoj besedi, jer tako čistog, nevinog, detinjeg deklamovanja retko je čuti. Mnogima su oči zasuzile. Ovom prilikom karlovačke gospođe dale su fotografisati malu veštakinju, umnožile su kopije slike, pa su jednu poslale i novosadskoj Srpskoj čitaonici, uz propratno pismo, kojim su za ovaj lik iskale dostojno mesto u svetloj dvorani Čitaonice”.
Sentomaško Srpsko građansko – crkveno pevačko društvo učestvovalo je sa svojim programom i u centralnoj proslavi hiljadugodišnjice Ćirila i Metodija, koja je održana u Novom Sadu, 21. jula 1863. godine. Virtuoznošću horskog pevanja Sentomašani su ostavili snažan utisak na prisutne, među kojima je bio i Svetozar Miletić. Milica je recitovala pesmu “Malena sam”, koju je Zmaj napisao insipirisan njenim likom i sudbinom. Devojčica je pesmu doživljavala kao ličnu ispovest i stihovi su dobijali smisao, čije dubine i značenja, možda, ni pesnik nije bio svestan... Dok su se zanemelom dvoranom otkidali uzdisaji potresenih slušalaca, Milica je, umesto da i sama zaplače, ponosno izgovorila završnu strofu:
“Srpstvo je meni majka i babajka.
Kad se setim gde sam se rodila,
Tad mi niču na ramenu krila.
Srpkinja sam dična Srbobrana.”
Dirnut i potresen devojčetovim neposrednim doživljajem njegovih stihova, Zmaj je, pognute glave i suznih očiju, dugo ostao sam na svom sedištu. Nije primetio da je i poslednji posetilac davno otišao iz dvorane.
Recitujući Brankove, Đurine, Zmajeve, Preradovićeve i Bardove pesme, mala sentomaška veštakinja gostovala je u mnogim vojvođanskim mestima i o njoj se govorilo kao o “... neobičnoj i značajnoj pojavi u društvenom životu vojvođanskih Srba”, a pesnikinja Draga Dejanović je u “Danici” 1867. godine pisala :
- Dokle god je imena srpskog, večito će se spominjati, kao zlatna uspomena, malena naša, Milica Srbobranka. Živela nam dugo, na diku našu i ponos naš. Ona će uvek biti ponos naš i dika naša, samo neka ostane zadahnuta čistim rodoljubljem i neka svagda našim narodnim duhom diše.
Nadanja se, nažalost, nisu ostvarila i želje se nisu ispunile. Kao što je, poput munje, bljesnula u kulturnom i javnom životu vojvođanskih Srba, Milica Srbobranka je iz njega i iščezla. Odjednom je, i zauvek, zaćutala i njeno ime sve je ređe pominjano. “Dični ures Srpstva” brzo je zaboravljen... Niko,verovatno, nikada neće otkriti šta se to odigralo u ranjivoj duši sentomaškog siročeta, kojem je Zmaj posvetio dve, možda i najlepše, pesme.
O devojačkom dobu Milice Nikolić – Džaver zna se samo da je odlazila u vazdušne banje na dugotrajna lečenja. Milica se udala 3. jula 1874. godine za Lazu Teodorovića, sentomaškog trgovca, sa kojim je poslednju godinu života provela u Temišvaru. Umrla je 1877. godine.
Srbobransko Srpsko građansko – pevačko društvo postojalo je do početka II svetskog rata. Gotovo osam decenija ono je bilo nosilac kulturnog života Srbobrana.
prof. Milivoj Tutorov