SAMO DA PODIGNEM TATU! (Jedna priča iz devedesetih godina)
Sada već davne 1993. godine u ovo vreme sve se kupovalo i prodavalo na ulici. Našoj tadašnjoj državi bile su uvedene sankcije međunarodne zajednice. Inflacija je bila najveća na svetu. Jutro zemlje prodavalo se za 700 nemačkih maraka (350 evra). Ljudi su zarađivali milijarde dinara koji su bili praktično bezvredni, a šverc je bio jedini isplativ posao. Naravno, tu izuzimam dilere koji su na ulici imali "menjačnice". Oni su odlično zarađivali, ali to je neka druga priča. Ovaj put, pokušaću da vam prepričam jedan istinit događaj sa granice sa Mađarskom u avgustu 1993. godine. .
Stariji se sigurno sećaju pizzerije i restorana "Fair Play". Nalazio se taj lokal na uglu kod pijace preko puta autobuske stanice. Vlasnik je bio jedan Novosađan. Svi su ga znali kao Mecu. Nije imao nikakve veze sa jednim drugim Mecom koji se isto odazivao na taj nadimak.
Zašto je dobio taj nadimak ne znam. Možda zato što je njegov glas bio kao iz bureta. Brundao je kao neki meca. Takođe, bio je visok i prilično jak čovek za to vreme ali dobroćudan. Ne bi me čudilo da su njegova narav i stasitost doprineli tome da dobije nadimak "Meca".
Kafana se u to vreme baš i nije isplatila. Nije bilo goriva, pumpe nisu radile, nije bilo ni cigareta, nije bilo čak ni jebene Koka Kole. Naime, Meca je bio jedan od onih koji je bio, sa par stotina nemačkih maraka u džepu, "rado viđen gost" na granici sa Madarskom i to vrlo često.
Jednom prilikom na Horgošu se na ulasku u Mađarsku otegao kilometarski red vozila. Za nas koji smo bili u to vreme, da se izrazim moderno - "rezidenti na granici", to nije bilo ništa neobično. Vrlo često smo drsko i bezobrazno obilazili nepregledne kolone auta i selili se sa jednog na drugi granični prelaz u potrazi za što kraćim zadržavanjem na liniji razdvajanja nas i civilizacije. Tako je to tada izgledalo. U ovom slučaju nije važila ona narodna "ko čeka dočeka". Međutim, nisu svi bili takvi. Bilo je tu najviše čestitog sveta koji je na granici sedeo i po 24 sata čekajući da pređe preko. Da se sipa malo goriva u rezervoar, kupi toalet papir, bunt od šest flaša Koka Kole od 2.5l (posle su se te plastične boce, koristile za prodaju benzina), malo salame, sira i ako ostane para, deterdžent i čuveni omekšivač Kokolino.
Pošto smo najčešće išli u "švercerskom konvoju", ovaj put, na nekih 100 metara od granice, mirno smo stajali u koloni i čekali da uđemo u raj sa svim tim potrebštinama kojih kod nas nije bilo, ali pre svega da napunimo rezervoare. Bilo je takvih među nama koji su u auto sipali u skrivene bunkere i po 300 litara i više.
Odjedared, dve devojke u nekom crvenom Stojadinu (Zastava 101) su se ohrabrile, izašle iz kolone i krenule da pretiču vozila dok je napolju sunce kao pomahnitalo grejalo ionako vrele glave koje su se usijale od stajanja, poniženja i čekanja. Nama koji smo to svakodnevno radili nije to bilo ništa naročito. Radili smo to svakog dana. Snalazili se, na bezobrazluk obilazili čitave kilometre kolone. Elem, kada su stigle do Mece, on im je džentlmenski, pošto je granica blizu, nekako napravio mesto da mogu, ispred njega, da se vrate u kolonu, kako ne bi imale problema. Granična policija nije imala razumevanja za ovakve pojave i najčešće je kazna bila da se vratiš na kraj kolone, a to znači da si praktično mrtav od gladi i žeđi jer čekati u toj koloni značilo je "čekati Godoa". Moglo je da se desi i da ti kažu da staneš sa strane i da ti izvade ventile iz guma. Ne pitajte me odakle to znam...
Ovaj Mecin džentlmenski potez nije se dopao vozaču koji je očigledno bio nedovoljno edukovan za ovakve situacije. Izašao je iz auta i prišao Mecinom belom Mercedesu uz viku i dreku.
Meca, koji je inače jedan miran i staložen čovek, samo mu je rekao:
- Gospodine, zašto se nervirate, pa to su samo dve devojke. U čemu je problem da ih pustimo?
Ovaj se tek tada razgoropadio i počeo da ga vređa, psujući i koristeći prilično teške reči.
U nekom trenutku Meca je shvatio da nema kraja uvredama i da galama neće skoro prestati. Da će ovaj čovek koji očigledno pogrešno misli da u državi još uvek postoji red koji treba da se poštuje, napraviti ozbiljno sranje, možda dovuče i graničnu policiju, a to znači "nepotrebne probleme", padanje u oči, pa je odlučio da prekine ovu nemilu situaciju.
Otvorio je prozor na autu i pitao čoveka šta on zapravo hoće?
- Šta hoću?! Hoću da te naučim pameti! Ne možeš bitango jedna, tako da se ponašaš! Šta ti misliš da smo mi svi ludi što čekamo?! Puštaš tu neke devojčure da se paradiraju, ali pokazaću ti ja kad sve ovo prođe, zapretio je građanin pokorni.
- Izvinjavam se, a odakle ste vi gospodine?
- Iz Novog Sada, što ti to sad mene pitaš?!
- Odlično! I ja sam iz Novog Sada. Hoćete doći samo malo bliže da vam dam vizit kartu da možete lakše da me nađete.
Čovek se nagnuo prema prozoru, a iz auta sevne pesnica pravo u bradu. Čovek pade, klasičan nokaut iz sedećeg stava.
Meca izlazi polako iz auta, a iz vozila iza pojavljuje se momak od svojih dvadesetak godina i kreće prema njemu.
- Gde si ti pošao, šta ti sad hoćeš?!
- Ja neću ništa, samo da podignem tatu!
I tako se završila samo jedna od gomile epizoda koje su bile svakodnevna pojava u državi gde se nije znalo ko pije a ko plaća. I nemojte da vas lažu kako su devedesete bile dobre godine. Bile su to surove godine preživljavanja i vreme bez pravila. Bilo ne ponovilo se!
A.Š.
| Postavio: Administrator dana 2024.08.08 | | Ocena: |
|
Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
Prijavi se
