LjUBOMIR PANjKOVIĆ (100) - ŽIVOT U ČETIRI ČINA
- Kad se setim svega, ja sam stvarno prošao svašta. Bilo je teških momenata, podmetanja, svega. Moja Olgica (94) je to najteže podnosila. A meni je danas posebno uživanje kad sretnem moje đake koje i sad znam, pa kažu, evo ga moj nastavnik. Posebno što su mi neki čestitali rođendan. To su ljudi. Kud ćeš veće priznanje.
Ovako za Srbobran.net zbori junak naše priče 100-godišnji Ljubomir Panjković, koga smo povodom retkog jubileja posetili prošle nedelje u njegovom domu gde svakodnevno već decenijama deli sa svojim vernim bračnim drugom, najdražom mu Olgicom.
Pre nego što nastavimo dalje ovu priču o nastavniku Ljubi, kako su ga mnogi tokom većeg dela života zvali, podsetimo da je 1.10. Međunarodni dan starih osoba. U tom smislu i ovaj dokument je prilog obeležavanju ovog dana.
DETINJSTVO U KARAĐORĐEVU
Rođen 22. septembra 1925. godine u selu Karađorđevo kod Bačke Topole, u državi koja se tada zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao treći od desetoro dece (po petoro sinova i kćeri) majke i oca Ličanina, dobrovoljca na Solunskom frontu koji se posle završetka Prvog svetskog rata oženio iu kolonizaciji zajedno sa suprugom došao na sever Bačke, gde je zasnovao porodicu.
- Bio nas je pravi čopor. Brigada nas dece. Karađorđevo su naseljavali uglavnom mladi ljudi, počeli su da prave kuće, stvaralo se selo. Moji roditelji su, kao i većina, bili zemljoradnici, a zaprega je bilo glavno radno sredstvo. Država je pomagala stočnim fondovima. Mi smo imali konje, dve-tri krave zbog mleka, nekoliko velikih gusaka i stado od oko 20 ovaca. Čuvali smo ih na pašnjaku pored imanja, svako je imao svoj zadatak - govori Čika Ljuba kao da se u tim trenucima ove scene odigravaju pred njegovim očima.
Iako je proslavio trocifreni rođendan, sećanje ga i dalje odlično služi. Što se tiče poljoprivrede, veli da su se uglavnom sejali kukuruz, pšenica, pomalo ječam i detelina.
- Za ostale kulture se nije toliko znalo. Kada bi prošla žetva, išlo se na strnište, pa su se terale guske da pokupe klas koji ostane. Ovce su se puštale na njivu da popasu travu. Ništa se nije bacalo. Imali smo manje sejačice koje su se kupovale kolektivno i znao se kad je čiji red da seje. Plug je mahom bio gvozdeni. Uglavnom, nismo se mi kolonizatori toliko razumeli u zemljoradnju, pa su pomagale komšije Mađari i Bunjevci kako bi se lakše adaptirali na Vojvodinu - ističe Panjković.
Premotavajući film u glavi, dolazi i do školskih dana. Kaže da je zbog brojnosti đaka, Karađorđevo 1937. godine dobilo i drugu osnovnu školu, savremenu, na sprat. U jednoj učionici bila je bina i na tom mestu su organizovane priredbe i zajedničke igranke gde su nicala poznanstva.
- Svi su išli u školu, nije bilo deteta koje bi ostajalo kod kuće. Bilo je montirano zvono na stubovima koje se oglašavalo za nastavu, jer nije postojalo toliko satova da znamo kad treba da dođemo. Imali smo veliko dvorište gde su bili bunari sa pumpom, pa je po kubik vode išao do rezervoara i onda smo se subotom kupali u školskim kupatilima. Kod kuće smo imali samo metalna ili drvena korita. U učionicama nam je bila i peć, pa je uvek bilo toplo, a jedva smo čekali april da možemo do škole bosi. Učitelji su, kao i roditelji, bili strogi, pravi diktatori. Ne daj Bože, nešto da zgrešiš, pa da moraju da kažu ocu i majci... - navodi naš sagovornik.
Posle završena četiri razreda osnovne, sa daljim obrazovanjem nastavio je u Građanskoj školi u Bačkoj Topoli. Postojala su tri tipa, industrijski, hemijski i trgovački, a on je pohađao prvopomenuti.
- Nastava je bila na srpskom jeziku, a išli smo zajedno sa Mađarima i dobro smo se slagali. Država je kasnije otvorila i domaćinsku školu u koju su devojčice morale da idu godinu dana i tamo su učile da rade, kuvaju, prave kolače, torte... Ličani inače nisu ni znali šta su torte. Nosile su marame i bile su propisno odevene. Takođe, išlo se i na zanat kad završiš osnovnu... za kovača, krojača, obućara, berbera... udruženje zanatlija je svuda po Jugoslaviji slalo decu sa sela koja nisu mogla da se školuju - priča nam Ljubomir.
Želeo je stogodišnjak da prozbori još koju pre nego što smo fokus razgovora prebacili na sledeću važnu životnu etapu.
- Oko Božića u selu bi se igralo kolo i tu su se ljudi upoznavali. Organizovana su i prela i tako su se rađale nove ljubavi. Vašari su isto bili tu, kao i zelene i stočne pijace, a stoku nisi mogao prodavati bez pasoša. Moralo se znati čija je. Kad sam bio dečkić, tata i ja smo jednom terali kravu na vašar u Kulu i tad sam prvi put bio tamo - uz osmeh divani Panjković.
DRUGI SVETSKI RAT I LOGOR
Dolazimo i do po zlu poznate 1941. godine i početka Drugog svetskog rata u našoj zemlji. Ovaj kobni istorijski trenutak zatekao ga je kao šestnaestogodišnjaka koga su sa porodicom internirali (prognali) u logor na novosadskom Sajmištu .
- Po tadašnjim mađarskim zakonima, svi koji su došli na teritoriju Vojvodine posle 1918. morali su biti vraćeni nazad. Nas Hrvatska srećom nije htela da primi, jer bi nas ustaše tamo sigurno likvidirale. Onda su došli žandari, opkolili selo i poneli smo samo šta smo mogli, natrpali torbe na leđa i krenuli na Sajmište. Ostavili smo stoku i konje, Mađari su posle dolazili i uzimali šta im treba. Jedan je naše ovce oterao u Žednik, ali smo ih posle rata našli i vratili. Dešavalo se i da neko prepozna svog konja, pa sud naredi da ga dovedu u selo, puste ga i ako utrči u svoju štalu, vrate ga gazdi - tvrdi vremešni Ljuba.
U hangarima Sajmišta u Novom Sadu nalazili su se oko mesec dana, sve dok nije doneta odluke da ih pokupe u stočne vagone i prevezu na severozapad Mađarske, u tamošnji najozloglašeniji koncetracioni logor Šarvar u kojem su pre dolaska Srba bili izbegli Poljaci.
- Boravili smo u velikim halama nekadašnje fabrike svile gde bi nas ponekad bilo i po 500. Smeštali su nas tako da je na svaki metar dužni drvenog kreveta na sprat išlo po petoro ljudi. Na njima je bilo slame, a pokrivali smo se ćebadima koje smo uspeli da donesemo. Imali smo kuhinju gde se kuvalo u velikim kazanima i dobijali smo svoje sledovanje porcije.
Usledilo je još teških sećanja koja su navirala sama od sebe...
- Ali hrane često nismo imali dovoljno. Gledaš dete živog kostura kako sedi na krevetu, oči mu ispale. Jezivo je bilo. U halama su postojale sobne starešine, a u krugu logora bili su policajci u civilu sa kamdžijama (bičevima). Imali smo krilaticu ''Kiša, kiša, eto Hegediša''. Taj je tukao nemilosrdno, kako na koga naiđe, pa smo se sakrivali i bežali svako u svoj budžak - svedoči naš sagovornik.
Ipak, život u Šarvaru morao je da teče, pa su se čak i deca tamo rađala. Dešavalo se da uveče momci naglas zapevaju i tradicionalne ojkače. Logoraši su bili prinuđeni da se snalaze, stoga im ni švercovanje nije bilo strano.
- Dečaci su bežali preko ograda i odlazili u grad da kupe hleba. Lokalci su podmićivali stražare da jednog Đuru preko noći puste napolje kako bi se kartao sa njima. Posle nekog vremena, Mađari su uzimali ljude da rade napolju. Recimo, moj otac je išao da cepa drva što je mnogo značilo, jer si mogao da kupiš nešto. Kasnije su mnogi radili na pustari gde su bile i velike štale za stoku. Jednom prilikom, tamo nas je obišao najviši nadzorni organ. Svi Mađari su mu se klanjali, dok smo mi Srbi ležali, pa su nam se čudili kako mi smemo da ne ustanemo - opisuje Panjković slike koje su mu ostale večno urezane.
Ne zaboravlja ni kako je, dok su se kretali u koloni u pratnji žandara, običan narod izlazio i bacao im hleb.
- Nisu svi tamošnji ljudi bili loše nastrojeni. Bilo je i žena koje su nedeljom išle na groblje, pa bi, pošto je naš logor bio pored, prilazile i davale deci kroz ogradu nešto da pojedu.
U intervjuu za Srbobran.net čika Ljuba naglašava da su posle u Šarvar stigli i Slovenci koji su imali vezu sa partizanima, što su mnogi iskoristili i preko njih odlazili u Hrvatsku na front.
- Ja sam iz moje porodice prvi izašao napolje kada su mađarske vlasti donele odluku da momci određenih godišta budu odvedeni u Suboticu. Bili smo na Spartakovom igralištu, ali su nas odatle vratili natrag u Mađarsku. U mojoj grupi nas je bilo 17 i dobili smo naredbu da idemo u pretežno švapsko selo Hijekut.
Kako kaže, njega je uzeo seljak Damer Filep sa suprugom Lizom, čiji su sin i ćerka već bili uplovili u brakove.
- Prvo veče mene metnu da večeram sa njima za stolom. To je bila čast. Inače sam spavao u štali, tako su tamo spavali momci dok se ne ožene. Gazdarica je bila dobra i nije volela da se družim u selu sa makar kim i da pušim. Ja sam kod njih radio i dobijao pare, a imali smo i podrum vina, proizvodilo se po 2.000 litara godišnje nekad. Liza je češće mene slala dole da donesem vino ako joj treba, pošto su gazda i sin voleli da popiju, pa sam joj ja bio sigurniji - kazuje čika Ljuba uz osmeh i dodaje da su ga počeli uvažavati u selu kad se pročulo da je školovan, ali da su ga žandari često posećivali i da nikad neće zaboraviti jednog koji ga je dva-tri puta ošamario.
U međuvremenu, čitava njegova porodica je izašla iz logora. Braća i sestra su raspoređeni po selima i gradovima od Budimpešte do Novog Sada. Neke je uspeo da poseti kad je 1943. godine dozvoljeno da se uz dokument može u Vojvodinu.
- Poneki su živeli ko bubreg u loju i oblačili ih kao gospodu, dok su drugi spavali u štali i čuvali svinje. Jednog brata sam našao na salašu u Šaponjama kod Sombora, nije me prepoznao. Hteo je da pusti kerove na mene - priča naš sagovornik.
Imao je dva pokušaja da se priključi partizanima, ali bezuspešno.
- Kad sam bio u Bačkoj Palanci, jedna Srpkinja iz Bosne je imala čamac i prebacivala partizane u Srem. Računao sam tad da ću preći kod njih. Međutim, izbila je neka racija i nije se smelo čamcem na Dunav. Zatim sam u Novom Sadu našao školskog druga i obeća mi da će mi srediti da odem u partizane. Ni on nije uspeo u tome i ja se vratim u Mađarsku kod onog čoveka. Iznenadio se kada me je video - priseća se.
Tu je bio jedno vreme i onda je već počelo puškaranje. Došli su Rusi, često se čula paljba. Izvesne noći, mađarski vojnici su došli sa konjima oko sela. Jedan koji govori srpski je došao do Ljubomira i zamolio ga da mu pronađe civilno odelo kako bi pobegao u nazad u Vojvodinu da ga ne uhvate Rusi, a zauzvrat je dobio oružje.
- On se prebacio i ja ih dočekah sa puškom. Jedan klinac Rus me je kao zarobio i odveo u kuću gde su bili njihovi oficiri u uniformama. Optuže me da sam špijun. Ja jedino što sam znao reći na ruskom je da sam plen, odnosno zarobljenik. Tražili su mi neki dokument kao dokaz, a ja sam jedino imao đačku knjižicu na ćirilici. Kada su se uverili, pitali su ima li nas još Srba i ja im kažem oko desetak. Potom nas proglase za komandante sela i zadatak nam je bio da snabdevamo njihovu vojsku - prepričava Panjković.
U nekom trenutku, rekli su ruskoj komandi da hoće kod Tita u partizane. Dobili su dozvolu i krenuli konjima dok ih im nisu oteli, pa su nastavili pešice. Već se formirala kolona ljudi koja beži od rata.
- Došli smo do Bačkog Brega, tamo smo prvi put čuli srpsku pesmu. Pripremili su nam i večeru. Kada smo stigli u Suboticu, prijavili smo se u vojnom odseku. Pošto smo pešačili i imali žuljeve, rekli su nam da ostavimo adrese i odemo kućama, da će zvati kad zatreba. U mom domu u Karađorđevu nisam zatekao nikog, samo kokoške po dvorištu. Primetio sam da se organizovao život u selu, krenuli su mesni odbori, postavljala se vlast. Neki su se vraćali sa fronta - besedi čika Ljuba i dodaje da mu je ostala urezana slika kako se na običnim zaprežnim kolima narodu delilo natovareno meso.
Stigao je i poziv iz subotičkog vojnog odseka. Raspoređen je u saobraćajni bataljon KNOJ-a (Korpusa narodne odbrane Jugoslavije) koji je obezbeđivao vozove, dok su za železničku stanicu bili zaduženi Rusi.
- Svako jutro oni su radili vežbe, pa smo i mi počeli. Raspoređivali su nas na zadatke, čuvali smo granicu, snabdevali vojsku. Išli smo kompozicijama i u Poljsku po ugalj. Mene su odredili za intendanta (nadzornika) bataljona. Bandi je bilo puno, bilo je incidenata sa Rusima na salašima i onda smo išli u intervencije i potere...
RADNI VEK U PROSVETI
Kako se rat završio, stiglo je naređenje da se svi koji su učili školu demobilišu i nastave sa obrazovanjem. Iako je Ljubomir hteo u poljoprivrednu, zbog potrebe za nastavnim kadrom, odredili su ga za učiteljsku školu u Somboru.
- Posle diplomiranja dobio sam rešenje da idem za Srebrenicu. Nisam ni znao gde se nalazi ni kako doći do nje. Tamo sam prvi put video muslimane, sve mi je bilo tuđe i nepoznato. Išao sam autobusom i kad smo stigli, zaustavili smo se kako bi nam pokazali kako su četnici ubijeni posle racije. A to su sve bili obični seljaci - priča nam.
U Srebrenici je iz kancelarije UDBE odmah dobio obezbeđenje u vidu dvojice članova partije, pušku, pištolj i prenoćište iz razloga što su se često pojavljivale bande.
- Imao samo preko 200 đaka. Posle dve godine dobio sam još jednog kolegu da mi pomaže. Učitelj je tamo bio sve. Recimo, brojao sam ovce pre šišanja, da se zna koliko će vune predati, išao sam da izmerim kolika je njiva ako se seje pšenica... Bila je i akcija otkrivanja zara i feredže sa muslimanki kada je donet zakon o tome. To su uveli pošto su se mnogi muslimani ustaše provlačili i tako bežali. Jedan mi je rekao da njegovu ženu neću videti, a ja na to naivno odgovorim kako bih se možda ja sakrio od nje.
Za ovaj slučaj saznao je sreski komitet i pošto je označen kao kompromitovan, biva ubrzo premešten u Bratunac.
- Odredili su me da predajem matematiku u nižoj gimnaziji. Jednom prilikom nam je u posetu došao ministar prosvete, gospodin sa šeširom i mašnom, otvorio je dnevnik i video da sam svima podelio jedinice iz kontrolnog. Reče mi tad da je pola od toga moje zato što ih nisam naučio dovoljno dobro - podseća se 100-godišnjak i dodaje da je tada imao dve plate i živeo kao kralj Milan, jer je postao i upravnik internata koji je otvoren.
U Bratuncu u kojem je u međuvremenu držao i časove istorije, ostaje sve do 1953. kada se vraća kući i u Lovćencu postaje direktor škole. Napustio je to mesto nakon dve godine zbog sukoba sa roditeljima, pa je sa kolegom u rodnom Karađorđevu ''na divlje'' osnovao peti i šesti razred.
- Bilo je u početku 14 učenika, mi smo ih zvali i predavali im. Podelili smo se po predmetima. Ta deca su se posle uspešno uklopila u školu u Bačkoj Topoli. Jedan od tih đaka je bio i Neđo Šipovac (kasnije funkcioner SPS i ministar poljoprivrede krajem devedesetih).
DOLAZAK U SRBOBRAN
Konačno je došao na red i Srbobran kao njegova prelomna tačka. Imao je 32 godine kada je stigao u našu varoš. Došao je kao učitelj, predavao, između ostalog i u šegrtskoj školi gde je sada policijska stanica, a sudbina je namestila da mu baš koleginica bude ona kraj koje će provesti ostatak života.
- Olgica (94 godine) je bila učiteljica. Imali smo konferenciju u Turiji i oboje smo tamo bili. Ja sam seo pored nje da se upoznamo. I počnemo tako da se gledamo, a njenoj mami su žene odmah pričale kako ona izlazi sa nekim gospodinom, ko zna ko je i da li je oženjen i sa nekom. Posle se uzmemo, prihvate nas i njeni, a Olgičina sestra studentkinja je bila glavni posrednik. Živeli smo u kiriji po tuđim kućama, e to je jad. Jedno vreme smo bili u stanju sa malim detetom, pa nas pitaju kad ćemo se iseliti. Dobijemo onda Vrućinu školu, adaptirali smo sve i sredili, da je već bilo nešto drugo.
Dejan čestitao rođendan nastavniku
Jedan od onih koji su stoti rođendan čestitali našem sagovorniku je i Dejan Bukovac, nekadašnji njegov učenik. Rođendan mu je čestitao u ime generacije 1965. godište, a nastavnik se setio nestašluka iz tih školskih dana, a Dejan ga je podsetio kako ga je njegovim "Tristaćem" vozio na Pokrajinska takmičenja "Šta znaš o saobraćaju". Bila je ovo ujedno i poseta gospođi Olgici koja je inače bila Dejanova učiteljica.
Kada su krenuli borački krediti, Ljubomir ga je uzeo za kuću u centru Srbobrana u kojoj žive i dan danas. Svako jutro je ustajao u šest sati i dolazio biciklom da radi.
- Nasuo bih oko 100 kubika zemlje pa smo se razvlačili po dvorištu, bilo je puno rupa. Napraviš onda pola staze od cigalja, pa nema kapije... Preselili smo se 1967. godine kad smo završili sve - priča nam.
Najlepša kruna braka sa Olgicom su svakako dva sina, Vladimir (1961) i Goran (1963). Stariji je doktor nauka, dok je mlađi magistar. Obojica su u Australiji više decenija, ali dođu iz daleka u posetu roditeljima kad god im se ukaže prilika.
Kako kaže čika Ljuba, u svojim četrdesetim zvanično je podneo zahtev za penziju, čime je stekao uslov. Pored posla, računa se vreme provedeno u logoru, kao i armija.
KANDIDAT ZA OKTOBARSKU NAGRADU
Na stoti rođendan da mu čestitaju rođendan došli su predsednik opštine Srbobran, Radivoj Debeljački i Bogdan Ljuština, predsednik SUBNOR-a. Kako su najavili OO SUBNOR će Ljubomira Panjkovića predložiti za ovogodišnju Oktobarsku nagradu opštine Srbobran.
- Bilo mi je fino onda, mogao sam raditi kod kuće. Uvek su me angažovali za nešto ovde, pravio sam karijeru. Bio sam u auto-moto društvu, pa predsednik socijalističkog saveza, prvi čovek lokalnog SUBNOR-a, na čelu sindikata učitelja... I politički sam bio uposlen. Plivao sam, ali teško se snalaziti u životu. Jednom su mi poslali čoveka sa koferom da mi utvrdi poreklo imovine. Rekao sam im gde ste mene našli, saslušali su me, ali sam ih se ipak otarasio.
Ponosan je na još jednu stvar za koju je zaslužan, a hteo je da je istakne.
- U Turiji su svi terali traktore, ali niko nije imao dozvolu. Onda smo osnovali kurs za njih, oko 60 ih je pohađalo. Predavali smo pokojni baba Anđelko, ja... Prva je položila jedna starija žena. Posle se jedan hvalio kako je išao traktorom u Novi Sad. Taj kurs nam je stvarno bio uspeh. - govori u ovom osvrtu Panjković.
Ostao je poslednji među nama od desetoro dece svojih roditelja Ličana. Niko u porodici mu nije doživeo ni blizu sto godina.
- Uvek sam bio umeren u jelu i piću. Išao sam u kafane, ali nikad se nisam ožderavao, niti bio pijan. Voleo sam da idem sa porodicom svuda. Prvi auto koji sam kupio bio je tristać (Zastava 1300). Prvo, pa muško. To je bio poseban doživljaj. Često smo išli na letovanje kod mog brata u Pulu, mada nikad istim putem, već smo gledali auto-kartu i hteli što više novih sredina da upoznamo.
Rekapitulaciju svog života u razgovoru za Srbobran.net čika Ljuba završava rečima:
- Manje više smo svi u porodici uspeli. Kriminalaca nismo imali. Ja nikad nisam nikog zavideo, ako je uspešniji od mene ili možda ima bolja kola. Nisam nikad bio takav - zaključuje intervju naš slavljenik.
Možda je ovo lep i idealan trenutak da, baš kako je Ljubomir Panjković radio za svog radnog veka, i mi njemu damo jednu ocenu. Za srdačnost, toplinu, oštrinu uma i jezika, pozitivan duh i strpljenje, zaslužuje čistu desetku! Živeli!
| Postavio: Srbobran.net dana 2025.10.01 | | Ocena: |
|
Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
Prijavi se
