KAKO JE GAŠA ROCANOV OSTAO BEZ DORUČKA!
Danas donosimo jednu lovačku priču čiji je autor Milenko Genčić. Nastala je na osnovu istinitog događaja i istorijske građe koja datira sa početka dvadesetog veka...
Lovačke priče su uvek pune dogodovština, koje se rado prepričavaju među lovcima i izazivaju opšti smeh. Međutim, one brzo nestaju, jer se rađaju uvek nove i zanimljivije. Do ulova nikad nije bilo lako doći. Valjalo je prevaliti i po dvadesetak kilometara da bi se stiglo do fazana ili zeca.
Srbobranski atar nakon Prvog svetskog rata bio je jedan od najvećih u Vojvodini, i pun zečeva. Samo u jednoj hajci, 1927. godine, odstreljeno je 569 zečeva. Prema evidenciji iz 1925, Lovačko društvo u Srbobranu je imalo 80 članova, Turiji 31 i Nadalju 14.
Evo priče koja govori o tome kako je jedan srbobranski lovac jurio lisa, a umesto nagrade ostao bez svog uobičajenog doručka.
Nedelja! Prvi dan lova. Prema pravilniku o lovu, u lov se može ići samo grupno, nikako pojedinačno. Grupa od šest lovaca, u kojoj je bio i Gaša Rocanov, krenu u obilazak atara. Gaša je važio za izvrsnog lovca, koji je imao dobru pušku, oko sokolovo i sigurnu ruku. Poznavao je i svaki salaš, jer je redovno obilazio salaše radi kupovine stoke.
Svi lovci nosili su sa sobom doručak. Samo je Gaša smatrao da mu nije potreban. Rado viđenog gosta, Gašu, doručak je čekao na salašima.
Grupa stiže do salaša oca Duška Manojlovića.
Umorni, od potrage za zecom, lovci sednu na kukuruzovinu da se malo odmore.Tu je i vatra da se malo ogreju i da ispeku kobasice i slaninu. Gaša uđe na salaš Manojlovića. I dok je još pijuckao “dudaru” staru pet godina, domaćica, pekući jaja i šunku, požali se:
- E moj Gaša! Ne znam šta da radim, poče svoju jadikovku domaćica.
- Do sada mi je nestalo preko trideset kokošaka, pataka i ćuraka. Nikako da uhvatim tog lopova!
Zamisli se za trenutak Gaša, pa reče:
- Snajka, ti znaš da ja redovno prolazim pored vašeg salaša. Jednom prilikom primetio sam lisa kako nosi kokošku. Nemoj da brineš. Ja ću mu sigurno doći glave!
Domaćica, sva ozarena pri pomisli da će se rešiti ovog “lopova”, isprati Gašu do kraja salaša i poruči:
- Kada ga ubiješ, donesi da mu ja oderem kožu!
Gaša ko Gaša, hvali se da je dobro omrsio brke i da je dobio poziv da ponovo svrati na salaš iduće nedelje, samo ne reče zašto!?
Nastavi se lov. Svako je do večeri imao po jednog zeca, pa se zadovoljno vratiše u Srbobran.
Naredne nedelje Gašina grupa krenu ponovo u lov. Kad dođoše do Manojlovića salaša, Gaša svrati. Pozdravi se sa domaćicom i započe svoju novu priču o neostreljenom lisu:
- Pronašao sam mu jazbinu. Dočekaću ja njega. Ne može on meni umaći! Moramo se rešiti tog zlotvora!
Domaćica ovog puta iznese disnotorski doručak.
- Juče smo klali, pa ako hoćeš da ti ugrejem paprikaša, nudi ga domaćica, dok je iznosila čvarke žute kao smilje.
Zahvali se Gaša na doručku i ubrzo stiže lovce koji su već krenuli u “čišćenje terena”. Ni ovog puta Gaša ništa ne govori svojim drugovima o lisu koji davi živinu na Manojlovićevom salašu.
Treća nedelja lova. Sitna kiša rominja. Lovci teškom mukom vuku noge po jesenjem oranju. Potražiše siguran zaklon od kiše. A Gaša ponovo na Manojlovićev salaš.
Kada ga domaćica ugleda kako ulazi na salaš, poviče:
- Ne ulazi više u moje dvorište! Znam ja kakav si ti lovac. Prekjuče je ovde bila milicija, uhvatila dva “dvonožna lopova”, koji su mi krali živinu. A ti idi dalje i traži svog lisa!
Lovci čuli reči domaćice, slatko se nasmejali, a Gaša ovog puta osta bez svog uobičajenog doručka.
Milenko Genčić (1929 - 2001)
| Postavio: Administrator dana 2016.12.23 | | Ocena: |
|
Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
Prijavi se
