DODELJEN DVADESETI LENKIN PRSTEN

 

Кrupnooka

Više te ne vidim u sedlu,

već negde pokraj natrulih

stubova, dok nežno ispuštaš

uzde i čiliš u prošlost poput

svih drugih zaboravljenih

mitova. Pozna je jesen i

sumrak u senke izmešta

suštinu stvari, ovde, gde

gazim po praznom tlu,

više nema ponavljanja i

drugih dolazaka, samo se

pod naletom vetra večno

gibaju prozorska stakla

i umor gradova svetluca

suvo, usna stisnuta u

neizgovorenu reč. Dok

kroz tvoje muzejske sobe

vreme pomera narode

kao opalo lišće, ti ne

čuješ ništa, sledeći hladne

topote senki o koje biju znojave

uzde što si ih nežno ispustila.

 

- Od kada je nagrada ustanovljena naša je ideja da zajedno slavimo ljubav i umetnost i da čuvamo sećanje na Lenku i Lazu, a tako je i sada. Zato mi je drago što vidim da i danas u publici sedi neko od potomaka slavne srbobranske porodice Dunđerski, i što s nama dele ove lepe trenutke, rekla je, između ostalog, direktorka Doma kulture, Julkica Popović.

Nagradu Vasiću uručili su predsednik opštine Srbobran, Radivoj Debeljački i Julkica Popović.

Nakon što je primio nagradu besedom se prisutnima obratio pesnik Bojan Vasić.

- Iščitavajući Кostićeve pesme i istoriju porodice Dunđerski osetio sam se drugačije obavezanim prema Lenkinom nego da ova nagrada nosi ime Laze Кostića ili naslov pesme kojom je ovekovečen njihov odnos. Ima nečeg daleko ličnijeg, naizgled tužnijeg, u subotnjem hodočašću u kom se zadušnički prepliću vremena, Srbobran pomalo opet postaje Sentomaš, a senka one kojoj su dan rođenja i smrti blizanački združeni pomalja iz svake izgovorene reči.

I ove reči, bilo da su u pitanju stihovi pesme, stranice tajnog dnevnika vođenog na francuskom, ili možda knjiga kojom fikcijski progovara Lenka sama, sve one pokušavaju da dotaknu ono što se rečima ne može, a mora se dosegnuti – odnos između ljubavi i smrti, suštinu ljudske egzistencije. Reči nikada nisu puke reči. Baš stoga što smo svesni njihove nedovoljnosti, mi se iznova vraćamo poeziji koja svojom zvučnošću, polisemijom, indirektnošću ponajviše uspeva da dosegne nešto od neuhvatljive realnosti realnog, pre možda nego kolokvijalna reč ili pravolinijska putanja razuma.

Svaka istinski dobra pesma izgrađuje sopstvenu realnost, i baš time, začudo, dodiruje nešto nedokučivo stvarno. Ako u tome uspevaju i druge pesme, šta onda reći za ovu koja poseduje i težinu barokne građevine i romatičarski, kosmički uzlet u nebesa; i mistički zanos koji u sebi združuje istinsku pokajničku i molitvenu sakralnost i čulnost paganskog raja koju Isidora čuveno imenuje izgoretinom, a kuda se nedugo za Кostićem zaputio Rastkov Nabor Devolac. Santa Maria della Salute nerazmrsivo je preplitanje platonskog i plotnog, i plutonski i apolonski i bahantski monumentalno izrađena plinta na koju se oslanja moderna srpska poezija. Istovremeno i Lazina labudova pesma, i poslednja pesma srpskog romantizma, a prva nastajućeg modernizma, grandiozna, a usamljena u vremenu u kom se pojavila, deceniju nepročitana, napisana tako da vekuje u jeziku kojim je sazdana.

Možda zato toliko snažno u meni ođekuje početak Кostićeve pete oktave, gde pokajničko obraćanje Bogorodici postaje zaljubljena ispovest. Tad moja vila preda me granu, kaže pesnik, a mi smesta u tom gromoglasnom tad osećamo kako iskrsava ona – istovremeno i Euridika, i Beatriče, i još nešto neuhvatljivije, treće, što podrhtava svetlom i slavom budućeg veka – pred nama se pojavljuje ona kao da je umesto tad u stihu zapisano sad. Jer Lazinom pesmom namerno su pomešana vremena, ućutale su razlike između godina, između prošlog, sadašnjeg i budućeg, pomrsio se račun neumoljivim suđajama.

Svojim poznim, buntovno orfičkim okretanjem Lenki, Laza je prevrednovao čitav život, beznjenicu saževši u snevani, nedoživljeni trenutak što stoji nasuprot praznoj večnosti vasione, prožimajući je i oživljujući, stvarajući rajsko vreme u koje ulazimo svaki put kada čitalački zakoračimo u ovu veliku pesmu.

Кao nesuđeni prsten za Lenku, jezički na svoj način upravo savršen, zanavek začaran dubokim poetskim smislom, Santa Maria della Salute poziva nas da svake godine iznova i svojim rečima uzmemo udeo u njenom nadahnuću. Zahvalan sam žiriju što je pesmu „Кrupnooka“ kao dvadesetu pridružio nagrađenom nizu koji to slavi. Hvala vam na tome", rekao je u svojoj besedi Bojan Vasić.

U programu dodele nagrade nastupili su glumac Nebojša Milovanović koji je govorio stihoveLaze Kostića, pesmu "Santa Maria Della salute", a muzički su veče upotpunile glumica Mina Lazarević i članica Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, Nataša Radovanović.

Bojan Vasić (Banatsko Novo Selo, 1986) srpski je književnik i književni kritičar. Pored poezije objavljuje u prozu. Dobitnik je nagrada "Mladi Dis" i "Matićev šal" za zbirku Srča, nagrada "Miroslav Antić" i "Vasko Popa" za knjigu Toplo bilje, kao i nagrade "Branko Miljković". Zastupljen je u nizu generacijskih izbora. Vasićeve pesme prevođene su i na slovenački, poljski, engleski, nemački i makedonski jezik. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Pančevu.

 

Postavio: Administrator dana 2025.11.16

|  Ocena:

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!