KAD TI ŽIVOT UDELI LIMUN, TI NAPRAVI LIMUNADU!

Kažu da u životu nije sve idealno. Da ume da bude težak i mukotrpan. Nekada je to uistinu tako i tu se ništa ne može. Ipak, postoje priče koje inspirišu i ljudi koji su sopstvenim zalaganjem i trudom uspeli da prokrče sebi put i dokažu suprotno. Da se može.

Prvi put su ove godine Janoševi učestvovali na takmičenju u Temerinu i sa rakijom koju su doneli osvojili su zavidne rezultate. Ukupno je bilo 197 takmičara, a veći deo njih se takmičio sa više vrsta rakije. Konkurencija je bila oštra, kažu poznavaoci, a mnogi od učesnika su „veterani“ u pečenju rakije.

Uprkos tome, Janoševi su se među svima njima sa lakoćom pozicionirali kao vrhunski stručnjaci. Bez ikakvog pređašnjeg iskustva, osvojili su:

1. Kajsija – zlato
2. Šljiva – srebro
3. Jabuka – bronza

Put do ovog rezultata nije bio lagan. Glava porodice, Dragan Janošev je 12 godina bio predsednik radničkih igara, zaposlen, vredan čovek. Njegova supruga Slavica je radila u Elanu. Naiđe muka i otprilike u isto vreme, oboje su ostali bez posla. Slavica se ubrzo uspela zaposliti u OŠ „Vuk Karadžić“ kao spremačica, dok je Dragan radio sve i svašta.

Neko vreme je to funkcionisalo međutim, svima je bilo jasno da to ne može biti dugoročno rešenje. Mora se započeti sa nečim ozbiljnije. Kada je Slavica dobila sud i preko Elana dobila neke pare, uspeli su da kupe voćnjak na živoj Tisi, od pola jutra. Ideju su dobili, kako kaže sin Željko, preko interneta, a o samom poslu tada nisu znali ništa.

- Veliku zahvalnost dugujemo pokojnom Lajčiki Bališ. On nam je mnogo pomogao na početku i podučio nas šta i kako da radimo, priča Dragan i dodaje:

- Da nije bilo Lajčike verovatno ne bi ni kupili plac. Početno stanje u kom su ga zatekli delovalo je poprilično nezahvalno za rad, ali pokojni Lajčika nam je ulio samopoudranje i veru da to može da se sredi i da bude sve kako treba.

Veći deo stabala je bio bolestan i u suštini je sve bilo izuzetno zapušteno. Laičika je bio taj koji je prepoznao potencijal i dao zeleno svetlo. Kasnije ih je uveo u posao, naučio svemu što je i sam znao i preneo im neku filozofiju pečenja rakije koja je verovatno dobrim delom zaslužna za ovogodišnji rezultat na takmičenju.

Laičika je bio pristalica pravog, prirodnog i zdravog. Govorio je da šećer ne treba koristiti uopšte, vodeći se etičkom maksimom „Nemoj trovati čoveka!“.

- Mit je da šećer pokreće vrenje. Umesto njega se stavljaju voćni kvasci, koji nisu toliko isplativi ali na kraju daju bolji proizvod.

Prve i druge godine je bilo dosta teško. Što je rodilo, rodilo je samo za njihove lične potrebe i ni za gram više od toga. Od nekih pedesetak stabala bilo je otprilike i toliko kilograma voća. Prinosi su bili slabi, a vremena za edukaciju malo. Morali su sve da uče u hodu, jer stabla rađaju kad rađaju, a ne kada to čoveku odgovara.

Ipak, poslednje dve godine rezultati su počeli da pristižu. Sa čak nešto manje stabala koja rađaju, prošle godine su imali dve tone voća, od čega su uspeli da proizvedu rakiju sa kojom su i pobedili na takmičenju.

Posle pet godina i mnogo truda i ulaganja, može se reći da su uspeli. Kako kažu Dragan i sin Željko, sada sve to počinje da se vraća. Nisu više u minusu i mogu polako razmišljati o širenju. Imaju redovne kupce iz različitih krajeva i sada su ograničeni samo količinom rakije koju mogu da proizvedu.

Prošlogodišnja „kajsija“ je stigla do Crne Gore, a za šljivu imaju i kupca iz Švajcarske.

- Velika su ulaganja ali eto posle 5 godina, dolazi sve na svoje, sad se vraća novac i može se razmišljati o nekom širenju. A mora se razmišljati jer je veća potražnja od proizvodnje. I džabe dobar proizvod, kad ne smeš još da se reklamiraš, jer nemaš dovoljno,  kaže Željko a nastavlja Dragan:

- Ipak, zavoli čovek to. To je neki osećaj, kad uđeš u drvo. Ono mora da dobije to što mu treba, isto kao čovek, kao dete i kad mu to daš, onda dođe kruna. Kad ti odeš na neko takmičenje eto tako, da probaš, pa postaneš šampion, sa tri vrste rakija, od tog nema lepše „hvala“. Ali mora da se radi... Nema ono nas pet, dvoje radi, trojica spavaju. Kako seješ, tako žanješ.

Možda najlepše u celoj priči je što su Janoševi stvarno zavoleli posao koji rade. Kako kažu, na Tisi je priroda prelepa i sve je potpuno nezagađeno. Dragan je veći deo godine tamo, aktivan oko voćnjaka, a ostali ukućani dolaze po potrebi. Često im dođu i srndaći do ograde placa. Njihova je priča ujedno i lekcija - tamo gde ima volje i odvažnosti, sreća više nije potrebna. Janoševi ne zavise više ni od koga i uživaju u činjenici da je sada sve na njima.

Za kraj, probali smo rakiju koja je pobedila. Što bi se reklo: prava, šampionska!

M.Š.

Ovaj medijski prilog je deo projekta "Prednosti malih sredina" koji je finansijski podržan od strane opštine Srbobran. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

 

Postavio: Administrator dana 2017.08.11

|  Ocena:

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!