Vrh

Tvoja trenutna lokacija:  Index / Info / Društvo

ŠTRAJK DJAKA VII RAZREDA


Ovo je četvrti nastavak feljtona, koji je svojevremeno napisao profesor Milivoj Tutorov, o Državnoj velikoj gimnaziji u Srbobranu između dva Svetska rata. Danas počinjemo priču o tome kako su učenici VII razreda podigli na noge Srbiju i uzburkali prosvetnu javnost štrajkom koji su organizovali. Predhodna tri dela ovog feljtona možete pročitati OVDE.


ŠTRAJK UČENIKA VII RAZREDA

I deo

Državna velika gimnazija u Srbobranu nije bila dugog veka. Zbog štrajka učenika VII razreda, ukinuta je rešenjem Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije 1929.godine. Štrajku su prethodila značajna zbivanja u radu škole.Ta zbivanja su bila odraz opštedruštvenih odnosa u Srbobranu. Čaršija jednog malog mesta sa tako značajnom kulturno - prosvetnom institucijom, kakva je bila potpuna gimnazija, nikako nije mogla da prevaziđe sopstvene malograđanske okvire i konzervativna shvatanja o mestu i ulozi škole u društveno-političkim kretanjima, koja su, ipak, zahvatila i ovu sredinu, pokrivenu žabokrečinom učmalosti i neprikosnovenosti klasno-kastinskih prava i odnosa.  

Predstavnici te i takve čaršije, smatrali su, da je mesto đaka u školskim klupama, a njihova jedina obaveza - učenje i poslušnost školskim vlastima i roditeljima. Politika je stvar starijih i pametnijih i oni nemaju tu šta da traže, niti im je mesto među odraslima i u politici.

Niko od učenika nije odbacivao staru istinu da mu je učenje prva i najvažnija dužnost, niko, konačno, nije negirao da treba poštovati starije i slušati profesore, ali niko među tim mladim ljudima nije hteo, da zatvorenih očiju prolazi pored problema koji su potresali zemlju i zasenjivali demokratske tekovine, za koje su se borili naši narodi u I Svetskom ratu i u ime kojih je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Na širokoj osnovi nerešenih nacionalno -političkih i socijalnih pitanja, problemi su se nagomilavali iz dana u dan, iz godine u godinu. Nad zemljom su se nagomilavali teški oblaci neizvesne sutrašnjice.

Krajem 1920.godine, radikalna vlada Milana Vesnića odlučila je da najoštrije udari po radničkom pokretu i Komunističkoj partiji. Tridesetog decembra 1920.godine vlada je objavila poznatu Obznanu, kojom se zabranjuje rad komunističke partije, čija je delatnost okvalifikovana kao antidržavno delo. Komunističke prostorije su zapečaćene, imovina zaplenjena i listovi zabranjeni. Komunistička partija Jugoslavije stavljena je van zakona.

Politička nestabilnost u zemlji postaje sve izrazitija i ogleda se u veoma čestom održavanju parlamentalnih izbora i pojavi raznih profašističkih i fašističkih organizacija, kao što su bile Orjuna, Hanao, Snao i druge. Istina, te organizacije sa fašističkim programima i ciljevima nikada nisu imale dublje korene u širokim narodnim masama, ali su u opštu političku situaciju zemlje unosile još više nemira i neizvesnosti, jer su se služile raznim terorističkim i nasilničkim metodama borbe za širenje svog uticaja.

Vrhunac parlementarnog bezvlašća predstavljaju krvavi  i tragični događaji u Narodnoj skupštini 1928.godine, kada je narodni poslanik Puniša Račić u skupštinskoj dvorani revolverskim mecima usmrtio Pavla Radića i Đuru Basaričeka,vođe Hrvatske seljačke stranke, a Stjepana  Radića i poslanika Granđu teško ranio. Događaji u Narodnoj skupštini imali su velikog odjeka u čitavoj zemlji i inostranstvu. U mnogim mestima, širom Jugoslavije, a naročito u Hrvatskoj, dolazi do masovnih demonstracija i osuda političkog režima Karađorđevića. Poslanici Hrvatske seljačke stranke povukli su se iz Narodne skupštine i bilo je očigledno da je došao kraj parlamentarizma u duhu Vidovdanskog ustava. U zemlji se širi verska i nacionalna mržnja i dolazi do sukoba političkih stranaka. U takvim prilikama, razne separatističke struje počinju da šire svoju  propagandu i u Hrvatskoj se javlja ustaški pokret, koji je do tada bio organizovan u fašističkoj italiji.

U takvim političkim prilikama, kralj Aleksandar Karađorđević donosi odluku, da nasiljem i terorom slomi svaki politički otpor i sve zahteve za demokratizacijom društveno-političkih prilika i odnosa. Šestog januara 1929. godine, raspuštena je Narodna skupština, zabranjen je rad svih političkih stranaka i ukinut Vidovdanski ustav. Za predsednika Vlade kralj je naimenovao generala Petra Živkovića. Osnovan je sud za zaštitu države, pred kojim su odgovarali svi oni koji su pokušali da se suprotstave politici kralja Aleksandra. Tako je počeo period  strašnog diktatorskog nasilja, poznat u našoj istorijskoj prošlosti kao “šestojanuarska diktatura kralja Aleksandra”. Šestojanuarska diktatura sa svom žestinom okomila na sve napredne i progresivne snage u zemlji, a na prvom mestu i naročito na Komunističku partiju, revolucionarne sindikate i komunističku omladinu Jugoslavije.

U tim i takvim uslovima političkog života počela su previranja među učenicima Državne velike gimnazije u Srbobranu, koja će se naći u makazama i pod oštricom šestojanuarske diktature. Njena sudbina bila je zapečaćena štrajkom VII razreda, koji je počeo 20.januara 1929.godine i o kojem najbolje svedoči priča Ivana Ivanića, penzionisanog pravnika, ali i neposrednog učesnika ovog značajnog događaja u prošlosti Srbobrana:

- I sada mi je posle toliko godina ostalo u sećanju da  je zavođenjem diktature kralja Aleksandra i generala Petra Živkovića šestog januara 1929.godine i nama,kao učenicima VII razreda gimnazije, bilo jasno da diktatura znači ograničenje osnovnih ljudskih prava i građanskih sloboda. Možda bi se toj okolnosti i moglo pripisati što su posle nepunih dve nedelje od uvođenja vojne diktature u zemlji, svi učenici VII razreda Gimnazije bez i malo premišljanja prihvatili ideju o štrajku celog razreda, do kojeg je i došlo dvadesetog janura.

Ideja o štrajku privukla je sve učenike ne samo zato što su sa njime hteli da istupe protiv profesora Državne velike gimnazije, sa kojima, inače,nisu bili zadovoljni, nego i zato što su znali i osećali da je štrajk bio jedna vrsta protesta protiv vlasti, čije je tek uvedeni režim tako samovoljno nametnut celom narodu. Pored toga što je štrak odmah bio prihvaćen od svih učenika i učenica VII razreda, hoću da napomenem da je ideja o štrajku potekla od samih učenika i da sa pokretanjem štrajka nikakva druga lica izvan VII razreda nisu imala nikakve veze, mada su se u ono vreme pronosili razni glasovi o nastanku štrajka. Štrajk VII razreda Gimnazije u Srbobranu  ostao je za sve njegove učesnike draga i nezaboravna uspomena i svakako jedan od  najvažnijih dogadjaja u njihovom životu, koji će ih uvek sećati na daleko doba, kada su bili onako čvrsto i drugarski povezani i bili spremni da se žrtvuju jedan za sve i svi za jednog.        

Direktor gimnazije bio je Dr Jovan Marčetić, rođeni brat poznatog prevodioca Brema. Direktor Marčetić bio je na čelu srbobranske gimnazije već nekoliko godina. Uživao je opšte poštovanje, ne samo među učenicima, nego i u čitavom građanstvu Srbobrana. Predavao je nekoliko predmeta u višim razredima, a nama u VII razredu i latinski jezik. Bio je retko obrazovan čovek i govorilo se da je znao sve velike jezike sveta, na kojima je čitao i govorio. Svaki letnji odmor koristio je da putuje po Evropi.

Razredni starešina VII razreda bila je Dr Dobrila Simić, koja je naš razred kao razredni starešina vodila nekoliko poslednjih godina. Predavala nam je srpski jezik i ona je jedina među profesorima bila iz Srbobrana. U VII razredu predavali su još profesori Rašković, Kolarević i Janković, protiv kojih smo i stupili u štrajk Profesor janković predavao nam je jestestvenicu, odnosno prirodopis.

Imao sam godinama zabeleške i brojne isečke iz novina koje su pisale o našem štrajku, ali mi je sve to kasnije nestalo. Mogu samo kazati, kada smo stupili u štrajk, da nismo ni slutili da će se naš štrajk završiti sa onako velikim i teškim posledicama. U štrajk smo stupili zato što smo bili nezadovoljni postupcima profesora prema pojedinim učenicima i učenicama. Smatrali smo  da nisu bili objektivni, da su neke učenike favorizovali bez razloga i da su prema tim učenicama bili preterano galantni, nasuprot držanju prema učenicima, prema kojima su, premda ne prema svima, bili upadljivo strogi i grubi. Zamerali smo im i na izrazima koji su često bili neumesni i brutalni. Stekli smo uverenje da im nije stalo da imamo dobre ocene iz njihovog predmeta i da su većini učenika davali lako i brzo slabe ocene. Treba reći da je štrajk pao na pamet prvo onima koji su imali slabe ocene iz više predmeta, iako su ideju o štrajku prihvatili odmah i svi drugi učenici, pa i učenici koji su bili odlikaši iz svih predmeta.

Sam štrajk je bio pripremljen i organizavan u toku tri praznična dana, kad nije bilo predavanja u gimanaziji, a ideja o štrajku potekla je jedne predprazničke večeri, u razgovoru dvojice učenika VII razreda, za vreme šetnje na “korzou”. Govorili su kako je profesor Janković dao slabe ocene mnogim učenicima, koje su smatrali preterano strogim.

            - Trebalo bi da menjamo profesora iz tog predmeta i da tražimo drugog. Ovako se, stvarno, ne može dalje.

            -Da, samo što mi, nažalost, nemamo pravo da menjamo profesore i nastavnike po svojoj želji.

            -Znam da nemamo pravo, ali nešto moramo učiniti...Moramo biti jedinstveni i odlučni...Trebalo bi da...

Drugovima su prišli još neki učenici VII razreda i razgovor je prekinut. Pričali smo o nečem drugom, ali u jednom trenutku neko od drugova ponovo pokrenu pitanje objektivnosti profesora Jankovića prilikom ocenjivanja učenika. Pred nama je bilo pitanje: Šta da radimo? Čula se i reč “štrajk”, ali o tome više nismo pričali . Dogovorili smo se da se sutra  sastanemo kod mene u stanu. U zakazano vreme skupili su se drugovi i drugarice,učenici VII razreda i održan je naš zajednički sastanak. Na sastanku smo se dogovorili da sastavimo Memorandum, kojim bismo upravi škole pokazali na nepedagoške postupke profesora Jankovića. Memorandum smo sastavili u petnaest tačaka i svi smo ga potpisali. Memorandum je na mašini umnožio jedan naš drug koji je radio kao činovnik u opštini. Određeni su i učenici koji će u određeno vreme odneti primerke Memoranduma upravi škole i svim društvenim organizacijama Srbobrana. Odlučeno je da se primerak Memoranduma pošalje beogradskim dnevnim listovima - “Politici,”Pravdi” i “Vremenu”. Osim toga, u ponedeljak, na dan stupanja u štrajk imao se poslati i telegram ministru prosvete Kraljevine Jugoslavije Boži Maksimoviću u Beograd. Tekst telegrama ministru prosvete glasio je:

 “Ne možemo posećivati predavanja dok se profesor Janković ne udalji iz naše gimnazije. Slede pismeni razlozi. Učenici i učenice VII razreda Gimnazije u Srbobranu”.

I ”Politika” i “Vreme” doneli su vest o štrajku VII razreda gimnazije u Srbobranu.“Pravda”je objavila ceo tekst Memoranduma, od prve do poslednje tačke. Opet se klicalo štrajku i slobodi i učenici su se grlili i ljubili od razdraganosti.

Učenici VII razreda gimnazije, učesnici štrajka 1929.godine (letopis gimnazije “Svetozar Miletić”).

Nastavak feljtona detaljnije će vas upoznati o štrajku i načinu na koji je organizovan, ali I njegovim posledicama…



 

Postavio: Administrator dana 2017.09.19

 

                                    

 

Glasaj
     

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
 Prijavi se
PESMA DANA



PETICIJA

Partneri
Arhiva
Srbobran.net
Dom zdravlja
Restoran Gurman
Agrosimsa
Nijansa
Švrća
Lagrad
Kamen Mermer
Reklam Dizajn
Raspored sahrana
Apolon
Pc world