POSLE UKIDANJA GIMNAZIJE - I DEO

Dugo je Srbobran bolovao i tugovao zbog ukidanja Državne velike gimnazije 1929.godine. Doživeo je to kao veliki gubitak i nemilosrdni udarac nastojanjima da, nekako, uhvati korak sa vremenom i izdrži u borbi za mesto koje mu je, s obzirom na istorijsku, nacionalnu, političku i kulturnu prošlost, objektivno pripadalo u novoj konstelaciji opšte društvenih odnosa u Dunavskoj banovini,odnosno Vojvodini, ali gimnazija je ukinuta i tu se više ništa nije moglo učiniti.To je bila nepobitna činjenica, istina i gruba stvarnost, koja je svom težinom pritiskala palanku, čiji duhovi nikako nisu mogli da shvate da je vreme romantičarskog zanosa i patetičnih bubanja u prsa odavno i zauvek prošlo i da se u novim uslovima, borba za opstanak, razvoj i napredak vodi sredstvima efikasnije i argumentima opipljivije prirode. A tih i takvih argumenata Srbobran više nije imao. Oni su se zauvek i definitivno, našli u drugim rukama, u rukama jačih i organizovanijih, onih koji su znali i mogli da svoje materijalne mogućnosti i subjektivne potencijale objedine i usmere ka zajedničkim interesima i ciljevima. Beskrajna polja pod pšenicom i kukuruzom i bezbrojni salaši na velikim posedima, sa ekonomijom specifičnog tipa, svedočili su, istina o moći pojedinaca, ali to nije bila i snaga Srbobrana, organizovana i efikasna u širem društveno-ekonomskom smislu. Interesni sukobi pojedinaca, stvarnih gospodara sudbine Srbobrana i politikansko-stranačka trvenja, podrivali su društvene temelje Srbobrana i skretali točak njegove istorije na sporedne koloseke sa kojih se nije moglo ići ka progresu i napretku.

Imala je Državna velika gimnazija u Srbobranu i bogatu, dosta vrednu đačku i stručnu biblioteku. Knjige su kupovane i nabavljane sistematski i planski i za te potrebe izdvajana su značajna finansijska sredstva. Međutim, dobar deo te biblioteke činile su knjige na nemačkom jeziku. Bila su to dela nemačkih klasika. Knjige su dobijene od Ministarstva prosvete Kraljevine Jugoslavije, kojoj su ,opet, dopale kao deo otplate ratnih dugova Centralnih sila, poraženih u I Svetskom ratu. U nedostatku finansijskih sredstava, Austrija je sa svojim dojučerašnjim ratnim saveznicima otplaćivala ogromne ratne dugove na razne načine, pa i knjigama. Zbog strašnih ratnih razaranja i ogromne materijalne štete, koje su pretrpeli pojedini delovi njene teritorije, Kraljevina Jugoslavija je imala velika potraživanja od Centralnih sila, pa je deo ratne odštete i njoj otplaćen u knjigama, od kojih je izvestan broj dospeo i u biblioteku srbobranske Gimnazije. Pošto je nemački jezik, u prvim poratnim godinama, bio potiskivan, pa i eliminisan iz škola sa beogradskog jezičkog područja, ove knjige nisu mnogo korišćene i bile su u veoma dobrom stanju.

Početkom četvrte decenije u Kraljevini Jugoslaviji, koja je ne računajući Albaniju i inače bila zemlja sa najmanjim brojem škola u odnosu na broj stanovnika u Evropi, pripremana je nova restrikcija i onako nerazvijene školske mreže. Pod njenim udarom našle su se niže i srednje škole u mnogim manjim mestima. Medju njima bila je i Niža gimnazija u Srbobranu, o čijem ukidanju su već pristizali glasovi iz prestonice. I u okolnostima takve prosvetne politike Kraljevine Jugoslavije, u Starom Bečeju, tada  sreskom sedištu, počele su pripreme za otvaranje potpune gimnazije. Bečejci su to radili temeljno i sistematski i ništa nisu prepuštali slučaju. Pitanje otvaranja Potpune gimnazije bilo je, takoreći, rešeno i samo se čekao dan privođenja kraju i poslednjih priprema, a ove su podrazumevale obezbeđenje i potrebnog knjižnog fonda đačke i stručne biblioteke. Sreske vlasti su našle jednostavno rešenje: dale su nalog, bolje reći naređenje o preseljenju biblioteke bivše srbobranske Potpune gimnazije u Bečej. Dobro smišljeno, vešto obrazloženo i – još bolje urađeno.

Tako je voljom sreskih vlasti, ostala prazna stara đačka srbobranska biblioteka, koju zauvek napustiše Gete, Hajne, Šiler, braća Grim i drugi nemački klasičari, čija su imena krasila kožni povez, tehnički lepo opremljenih korica, besmrtnih dela svetske književnosti.

Srbobranska javnost je bila ozlojeđena, potresena takvim postupkom sreskih vlasti, ali tu se više ništa nije moglo učiniti i njoj je preostalo samo da prizna sopstvenu nemoć. Tako je to moralo biti, a uostalom Srbobran će se i kasnije,u drugim društvenim okolnostima i uslovima,morati navikavati na slične situacije. Neposredno posle oslobođenja 1944.godine i kraja II Svetskog rata, Sreski narodnooslobodilački odbor doneo je odluku da se kompletna srbobranska štamparija, pre rata vlasništvo štampara Jefte Radaka, pa Nandora Majora, prenese u Bečej, a petnaestak godina kasnije morali su se Srbobranci odreći i velikog dela svog atarskog područja, sa komunističkim naseljem Mileševom. Bilo je to vreme centralističkog upravljanja i širi interesi rešavani su administrativnim putem, pa se na takve odluke nadležnih nisu ni mogle stavljati primedbe.

Ali,da se vratimo priči o našim prilikama početkom četvrte decenije dvadesetog veka. Taj osećaj bespomoćnosti kao da je bio ona poslednja kap u srbobranskoj čaši žuči, koja se punila glasovima o ukidanju i ovdašnje niže gimnazije. Na scenu je tada stupio “Srbobranski glasnik”, privredno-društveni nedeljni list, koji je počeo izlaziti 1931. godine.

“Srbobranski glasnik”je pokrenuo široku društvenu akciju, kojom je trebalo objediniti i pokrenuti sve društvene snage Srbobrana da bi se sačuvala barem Niža gimnazija, kad se već o potpunoj nije moglo više ni misliti. U 20.broju maja 1932.godine, list je doneo opširan uvodnik, koji je počinjao:

 “Skoro je odobreno gospodinu ministru prosvete da ukine veći broj gimnazije, te pretpostavljamo, kao javan organ, da će u spisak onih gimnazija koje će se ukinuti, verovatno, kako to kruže glasovi i kao se pronose razne verzije, doći u pitanje i naša srbobranska Gimnazija. Čime će se nadležni pri tome rukovoditi, njihova je stvar, ali je, medjutim, dužnost svesnih, obrazovanih i kulturnih Srbobranaca da se o njenom daljem opstanku svesrdno postaraju i energično zauzmu.”            

Uvodničar zatim prikazuje istorijsku, nacionalnu, političku, kulturnu i privredno - ekonomsku prošlost Srbobrana i naglašava da bi svi oni “...koji su se već bavili pitanjem naše Gimnazije, mogli već jednom učiniti svoju, plemenitu, građansku dužnost i progovoriti o našoj Gimnaziji u javnosti sa lokalnog gledišta i na osnovu svojih iskustava, realizovati ovo naše takoreći najvažnije pitanje u pogledu napretka. Tako im se ne bi moglo prigovoriti da im sada nije stalo do Gimnazije, jer su njihova deca već završila Gimnaziju. Naposletku, pitanje naše Gimnazije mora se rešiti i sa lokalnog gledišta, jer ovako, samo iz nje stvaramo proletarijat. Dakle, još jednom molimo, apelujemo i pozivamo nadležne, da se najozbiljnije već jednom pozabave ovim vrlo aktuelnim i važnim pitanjem, jer je već odista i krajnje vreme” – završava uvodničar.

Članak je pobudio opštu pažnju i pokrenuo uspavane duhove srbobranske javnosti. Pitanje opstanka niže gimanazije odjednom je iskrslo u prvi plan svakodnevnog života Srbobrana i postalo aktuelno u svim njegovim društvenim krugovima i slojevima. O Gimnaziji, njenom opstanku i budućnosti vođene su žučne rasprave i diskusije, ali niko se nije prihvatio uloge pokretača konkretne akcije koja bi vodila ka konačnom rešenju ovog pitanja. Vreme je, međutim  prolazilo i postajalo je sve jasnije da beskonačni i jalovi razgovori, bolje reći – čaršijski divani – neće doneti konkretne rezultate. Zbog toga je Momčilo Miković, osnivač, glavni i odgovorni urednik “Srbobranskog glasnika” odlučio da o svom trošku štampa vanredno izdanje lista, posvećeno isključivo pitanju gimnazije i njenog opstanka.

Pod naslovom “Dodjimo svi na konferenciju” Srbobranski glasnik je doneo Apel građanima Srbobrana, Turije i Nadalja.

O događajima koji su sledili u nastavku feljtona…

Sve predhodne nastavke feljtona možete pročitati OVDE

 

Postavio: Administrator dana 2017.10.02

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!