POSLE UKIDANJA GIMNAZIJE (II DEO)

Dvadesetog maja 1932. godine izašao je vanredni broj “Srbobranskog glasnika” sa opširnim uvodnikom, koji je bio posvećen pitanju opstanka niže gimanzije u Srbobranu. Pod naslovom “DOĐIMO SVI NA KONFERENCIJU”, apel građanstvu Srbobrana i okolnih mesta glasio je:

- Naš privredno - društveni list, kao organ javnog mnjenja i glasila u Srbobranu, ponovo i jedanput za svagda, pokreće akciju i pitanje naše Gimnazije sa lokalnog gledišta, pošto finansijskim zakonom i državnim budžetom za 1933. godinu predviđeno je da se ukine 45 srednjih, 12 učiteljskih i veći broj drugih škola, među kojima će, verovatno, biti i naša Gimnazija, koja je, već do sada, u dva maha bila u kritičnom stanju, odnosno položaju. Stoga smo odlučili da uputimo ovaj poslednji apel, u ovom vanrednom izdanju, našem građanstvu, a naročito đačkim roditeljima i da im stavimo na srce i sveopštu dužnost da sačuvaju našu Gimnaziju, da ne bismo zakasnili, jer je već kucnuo dvanaesti čas. Setimo se samo ukidanja Gimnazija 1929. godine,  kada je ukinuta senćanska Gimnazija, kako su tamošnji građani kasno otposlali deputaciju gospodinu ministru prosvete da dozvoli otvaranje viših razreda i kako im je odgovorio : “Kasno je! Trebalo je to pre učiniti”. Da se otkuda i nama ne desi slično!

Da ne bismo izgubili i ovu četvororazrednu Gimnaziju i da bi smo, šta više pokušali dobiti potpunu Gimnaziju, koja nam je itekako potrebna, poslednji put apelujuemo na đačke roditelje i sveopšte građanstvo Srbobrana da svi neizostavno dođemo na zajedničku konferenciju, koja će se održati u nedelju, 12. juna ove godine, u svečanoj sali Gimnazije. Na ovoj konferenciji će se, nakon dogovora, zajedničkog sporazuma i savetovanja, doneti rešenje šta treba da učinimo. Toga radi i zastanimo, razmislimo, presudimo i dođimo na konferenciju sa pripremljenim predlozima i mišljenjima.

Uvodničar zatim prikazuje istorijsku, privrednu - ekonomsku, nacionalno - političku i kulturno -prosvetnu prošlost Srbobrana, kojom, u stvari, objašnjava i dokazuje pravo i potrebu Srbobrana na, ne samo nižu, već i potpunu Gimnaziju. On to čini veoma umešno, ubedljivo i argumentovano.

 - Posledice smanjivanja potpune na nižu Gimnaziju – piše uvodničar – nije osetio samo Srbobran, već isto tako i druga okolina mesta, a naročito i na prvom mestu Turija i Nadalj. Ukidanje Gimnazije 1929. godine bio je ogroman udarac za sve stanovništvo okolnih sela, koje je do ovog vremena slalo svoju decu u Srbobran na umno prosvećivanje i telesno jačanje. Osim toga, sva su naša mesna trgovačka, zanatska i industrijska preduzeća osetila ovu degradaciju Srbobrana i nenadoknadivu prazninu u pogledu prometa i obrta svojih raznih poslova. Dalje, a što je najvažnije, slanjem na stranu naše dece u više razrede Gimnazije ili u druge srednje škole, gubimo mnogo i mnogo, jer bi novac koji trošimo na njihovo školovanje na strani, a do koga je u današnjoj veoma velikoj krizi jako teško doći, ostao kod nas u našim srbobranskim rukama. I zato, ako nam se ukine i ova naša gimnazija, njen gubitak najviše će osetiti zemljoradnici, maloposednici, trgovci i zanatlije, jer oni sačinjavaju jezgro stanovništva Srbobrana.

- Naš Srbobran – uzvikuje pomalo patetično uvodničar – koji je svojom umešnošću i otpornošću bio kompas i regulator za sveopšta nacionalna i prosvetno – kulturna pitanja i koji je kroz mnoge decenije davao, takoreći, ton života celoj Vojvodini, umeo je da brani svoje pravo, da štiti svoje interese, da nosi barjak svesti i da čuva sve ono što nas – kao Jugoslovene i Slovene – diči i krasi. I to sve pomoću svojih tadašnjih organizacija i zajednica!

- Jednom rečju – završava uvodničar svoj apel – od nas, naše energije i naše građanske plemenitosti zavisi sve, kako jačina, moć, značaj i napredak našeg Srbobrana, tako i njegova daljna uloga u nacionalnom, kulturno - prosvetnom i privredno – ekonomskom pogledu. Stoga apelujemo i pozivamo građanstvo Srbobrana, a naročito đačke roditelje i dole nezvanične ustanove da neizostavno dođu svi na ovu konferenciju, i to:

Srpska pravoslavna crkvena opština,  Politička opština, Rimokatolička crkvena opština, Sokolsko društvo, Učiteljsko veće, Akademski klub, Dobrotvorna srpska ženska zadruga, Humano društvo “Dobar prijatelj”, Udruženje rezervnih oficira i ratnika, Dobrovoljačko udruženje, Zanatlijsko udruženje, Trgovačko udruženje, Lovačko udruženje, Odbor “Crvenog krsta”, Prva srbobranska štedionica, Prva srbobranska zadruga za uzajamnu pomoć i štednju, Prva mađarska zadruga za uzajmno pomaganje i kreditiranje, Dinarska zadruga, Dobrovoljačko vatrogasno društvo, Građansko pevačko društvo, Zanatlijsko pevačko društvo, Trgovačka omladina, sve zemljoradničke zadruge, a bilo ih je šest i Jugoslovenska radikalno – seljačka demokratska stranka kojoj se, inače, upućuje molba da se posebno zauzme kod gospodina Stevana Kaćanskog, narodnog poslanika, da i on učini što je moguće više po pitanju srbobranske Gimnazije i njenog daljeg opstanka.

Vanredno izdanje “Srbobranskog glasnika” sa apelom celokupnom građanstvu, svim političkim, društvenim,  privrednim, kulturno- prosvetnim i humanim organizacijama i udruženjima da se odazovu pozivu na zajedničku konferenciju, na kojoj je trebalo, konačno, rešiti bolno pitanje opstanka niže Gimnazije, imalo je snažan odjek u Srbobranu i okolnim mestima. Konferencija je održana 12. juna 1932. godine i imala je buran tok , jer su mere kraljevske vlade u oblasti školstva izazivale negodovanje i neslaganje širokih narodnih slojeva, što je na konferenciji i došlo do punog izražaja.

Za predsedavajućeg izabran je Isidor Ivanić, opštinski beležnik u penziji, dok je posao perovođe, odnosno sekretara, poveren Momčilu Mikoviću, glavnom i odgovornom uredniku “Srbobranskog glasnika” i pokretaču ove široke društvene akcije. Za overača zapisnika konferencije izabrani su gospodin Gojko Kaćanski, srbobranski paroh i Petar Milićević, ovdašnji trgovac.

Prvi se za reč javio Momčilo Miković i u podužem izlaganju istakao “da bi ukidanjem drugih škola, Kraljevina Jugoslavija unazadovala u prosvetnom, kulturnom i nacionalnom – privrednom pogledu, što u XX veku ne poznaje ni jedna druga napredna država u Evropi. Istina, ovakva težnja u današnjoj sveopštoj krizi još bi se i mogla razumeti kad bi smo mi Jugosloveni imali dovoljno drugih stručnih škola, u kojima bi se mladi naraštaj mogao školovati do onih granica, koje su danas u civilizovanom svetu postavljene kao minimum, tj. do četrnaest godina. Miković je izneo i neke veoma interesantne podatke iz evropskog školstva. Napomenuo je da, u odnosu na broj stanovnika, Rumunija ima tri puta više škola od Jugoslavije, Poljska tri i po puta, Čehoslovačka četiri puta, Letonija čak sedam puta, a Velika Britanija i desetak puta.            

Izlaganje Momčila Mikovića jednoglasno je prihvaćeno, kao što je prihvaćena i rezolucija, koju je pripremio poseban odbor u sastavu: Isidor Ivanić, umirovljeni opštinski  beležnik, Momčilo Miković, Milorad Kurjački, učitelj, Lazar Vučkov, sveštenik, Ilija Stojanović, upravitelj osnovnih škola, Vladeta Đorđević, vršilac dužnosti direktora niže Gimnazije, dr Dragoljub Nastić i dr Andrija Kesler.

 Zatim je - piše “Srbobranski glasnik” - nastala debata, pa je prvi gospodin Laza Prodanović predložio da se izradi, na prvom mestu, kod naše Političke opštine, da i obe crkvene opštine učestvuju u izdržavanju Gimnazije, na što je g-din Lazar Vučkov, sveštenik odgovorio da takva obaveza već postoji od 1919.godine, kada smo dobili pravo da otvorimo Potpunu gimnaziju. Gospodin Toša Manojović, opštinski odbornik, izjavljuje da u političkoj opštini već postoji i rešenje o takvom načinu izdržavanju Gimnazije. Miladin Dinjaški, kao ratar poziva građanstvo da ono pomaže održavanje Gimnazije. Velja Popsavin primećuje da su našu Gimnaziju potkopavali neki profesori i nastavnici, što više ne treba dozvoliti u našem Srbobranu, koji treba već jednom da shvati da njegov napredak zavisi od toga kako se brinemo o svom podmlatku i kako pripremamo mlade iz naše sredine da jednog dana preuzmu u svoje ruke sudbinu Srbobrana. Sad nam tu sudbinu kroje drugi, kojima i nije stalo do napretka i procvata našeg Srbobrana, već gledaju svoja posla. Izlaganje Popsavina prekinuto je gromoglasnim aplauzom i odobravanjem, a prisebni i staloženi Isidor Ivanić, predsedavajući konferencije osećajući da je Popsavin pokrenuo škakljivo pitanje i da konferencija može krenuti neželjenim tokovima, vešto je iskoristio kraći prekid i reč je dobio Steva Munjin, koji je pozvao prisutne da se u što većem broju prijave u deputaciju, koja će lično odneti rezoluciju ministru prosvete u Beograd.

U deputaciju su ušli predstavnici svih organizacija i udruženja, a od slobodnih građana dobrovoljno su se prijavili: Dušan Manojlović, Jaša Kaćanski, Danilo Bajac, Milan Ostojić, Živko Slavnić, Gavra Nikolić, Nandor Hausvit, Jovica Subić, Isidor Belić, Stanimir Đurđev, Dragoljub Kaćanski, Draga Gavanski, Sava Debeljački, Lazar Nikolić, Voja Kurjački i Voja Šeguljev.

Na kraju,predsedavajući Isidor Ivanić je zakazao sastanak svih prijavljenih i izabranih u deputaciju. Sastanak je održan 13.juna 1932.godine u 18 časova, u prostorijama Gimnazije. Sastanak je imao  radni karakter. Deputati  su se  dogovorili da ih ministru prosvete predstavi Stevica Kaćanski, narodni poslanik starobečejskog sreza, kome je povereno da ministra prosvete upozna sa akcijom Srbobranaca i da objasni razlog dolaska tako brojne duputacije.

Ministar prosvete Kraljevine Jugoslavije primio je deputaciju Srbobrana 22.juna 1932. godine u Beogradu, ali o tome kako se deputacija provela u ministarstvu prosvete i o rezultatu njenog odlaska čak u Beograd, čitajte u nastavku feljtona, a prehodne nastavke možete pročitati OVDE.

 

Postavio: Administrator dana 2017.10.09

 

                                    

 

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!