Њему је било 50, а њој тек 20 година. Ленка Дунђер�ки била је ћерка најимућнијег Србина у Војводини Лазе Дунђер�ког. Између Лазе Ко�тића и Ленке родила �е обо�трана љубав. Ленка опчињена пе�ником, а он младошћу и лепотом. Уме�то роман�е, Лаза �е најпре повлачи у мана�тир Крушедол, а потом �е, на предлог Ленкиног оца, жени Јулијаном Паланачки из Сомбора. Те и�те 1895. године Ленка је умрла у Бечу у 24. години живота. Сахрањена је у Србобрану у породичној капели. Лаза Ко�ић по�ветио је овој необичној девојци, многи �е �лажу, најлепшу љубавну пе�му напи�ану на �рп�ком језику - Santa Maria della Salute.

Ово је дневник Ленкин у коме �е ја�но читају њене емоције према чувеном пе�нику, али и чуђење када јој је предложио да �е уда за чувеног Србина, проналазача из �мерике �иколу Те�лу....

У Чеву, лета Го�подњег, 1891.

ДанаÑ� Ñ�ам га видела први пут. Дошао Ñ� мојим оцем. И бата Богдан ми је толико причао о њему док Ñ�ам ономад боравила на његовом имању код Бечеја. Његова Ñ�лава ишла је иÑ�пред његове појаве. Док Ñ�ам их поÑ�матрала кришом кроз прозор моје Ñ�обе како  излазе из кочија, приметила Ñ�ам да има гибак, поноÑ�ит ход, принчевÑ�ко држање.
Како бих га опи�ала?
Разбарушене коÑ�е, узвинутих бркова који више одају неки театарÑ�ки ефекат, очију округлих и иÑ�пупчених, у којима Ñ�е огледа велика умноÑ�Ñ‚ и душевна дубина…Ð�е знам да ли Ñ�ам Ñ�е добро уÑ�пела изразити на Ñ�рпÑ�ком. О мушкима колико знам, он није онај који би на први поглед  занео неку девојку. Мада, у младоÑ�ти, мора да је био леп.  Код наÑ� ће у гоÑ�тима у Соколцу одÑ�еÑ�ти неколико дана. Отац ће приредити и пријем у његову чаÑ�Ñ‚. МиÑ�лим да ћу имати прили-
ке Ñ� њим дуже говорити и боље Ñ�е упознати, нарочито Ñ� његовим прелепим Ñ�тиховима, од којих многе знам, нпр. „Звоно” и чеÑ�то у друштву рецитујем напамет.
 

Ленкин клавир који је награђен у Бечу 1873.
Дворац Соколац, лета Го�п., 1891.

Пријем у ча�т Го�подина Лазе протекао је како �е �амо пожелети може. Били �у ти �ви: моја браћа, моје удате �е�тре, Милка и Олга, које �у дошле �пецијално за ову прилику, чак и моје дружбенице из завода, дошле кочијом из �овог Сада, док је Бранка �тигла из Сомбора. Овде ће о�тати више дана. Родитељи �у били баш �рећни. Го�подин Лаза је �ве даме шармирао, а када �ам им �е и ја придружила, уделио ми је комплименте на пет језика! И
по�ле, чини ми �е, да је разговарајући �а њима, ча� немачки, ча� францу�ки, упирао �воје очи најчешће у мом правцу. Разменили �мо неколико речи на францу�ком (� којим ја ни�ам тако добра као �а немачким), а онда ме је �вечано замолио да би имао ретку �рећу чути нешто да им од�вирам и отпевам на клавиру. �аравно да �ам при�тала. Та, то је моја најмилија забава! Села �ам за наш �тарин�ки клавир (Sohn Wien) који ми је Оца купио кад �ам имала
�амо четири године, награђен првом наградом на изложби у Бечу (Weltausstelung Wien 1873 fortschritts-medaille) и питала Го�подина Лазу шта би желео да му од�вирам. � он је одговорио да не по�тоји клавир�ка композиција која би изразила неземаљ�ко плавило мојих очију! Да, баш тако �е изразио и још, након мог малог концерта, да �у моји пр�ти не �вирали, већ играли на типкама, и да ће ово летње поподне унети трајни немир у његово �рце!
Ово �ве журим да запишем да не заборавим лепоте �рп�ког језика који �ам чула те вечери из у�та овог великог Пе�ника (па и овај Дневник по�ветићу вежби матерњег језика, који �ам поприлично заборавила, боравећи дуго у Бечу, у заводу)

Стева Тодоровић, портрет Ленке Дунђер�ки, 1887.
Соколац, л. Г. 1891.

Моје дружбенице �у отишле. Бранку �ам по�ебно задржала да не иде одмах кући. Поново �мо �е �ећале дивних младалачких заједничких дана у Заводу. Потом �мо причале о г. Лази. Знам да је ра�кинуо једну веридбу. Да ли му је �рце �лободно? Кад �ам му, по обичају оне вечери, понудила �поменар да ми �е упише, рекао је да једно вече неће бити довољно за �мишљање �тихова до�тојних мене, али да ће ми жељу �игурно и�пунити! � у Бранкин �поменар, за ра�танак, упи�ала �ам јој Гетеове �тихове на немачком: и потпи�ала �е Helene Dungyerszky.


Соколац, лета Г. 1891.

ДанаÑ� Ñ�ам Ñ�е први пут погледала у огледалу у мојој Ñ�оби – онако како ме је он гледао читаве те назаборавне вечери. Знам, знам, моја плава коÑ�а и очи, и Ñ�трук, ниÑ�у оÑ�тављали равнодушним нимладиће у Бечу. Ð�о, ја Ñ�ам одмахивала на Ñ�ве и ниÑ�ам томе придавала пажњу, очекујући чаÑ� када ћу оÑ�етити да ми то говори онај прави. Па Ñ�е лецнух. Ð�ије ли прави Ñ�тигао? Још једном направих окрет пред огледалом, раÑ�пуштене коÑ�е, која ми је иначе, увек Ñ�авијена уз помоћ моје дадиље Бебице, под капицу или под шеширом. Ð�Ñ…, Боже, шта Ñ�ве крије, какве тајне у људÑ�ким оÑ�ећањима?
Морам �ићи доле.


С. , лета Г., 1891.

Јутро� �ам предложила Го�подину Лази да мало пројашемо по имању, али он �е извинио да би радије пјехом. И док �мо шетали авенијом, у�амљенији него обично и лишени гужве по�луге и мојих укућана, �амо ми наједном одрецитова:

…Тек Ñ�ад Ñ�е кајем,
Што ни�ам чешће земним пролазио крајем.
Већ навек по том огњеном врхунцу,
По недомаштаном, умишљеном Ñ�унцу…

�е знам шта је ми�лио, �амо је упитао да ли ми �е �виђају, а ја �ам му одговорила да �е мени његови �тихови �ви допадају и да �ам његов верни читатељ и обожаватељ. Само то, као да је узвратио његов неми поглед?

****
Рече, такође по�матрајући за ручком, у трпезарији, мој портрет од г. Стеве Тодоровића, који �у моји родитељи ономад наручили, да би желео да ме једном види портрети�ану �а фе�ићем. Рече, како ми по�ебно лепо �тоји фе�ић накривљен над једно око (Гледао ме је јуче како узјахујем коња у пуној јахаћој опреми, којој је припадао и тај фе�ић �а корбачем, моја најмилија јутарња шетња по имању). Одговорила �ам да ћу �е у�коро дати литографи�ати, па ћу му такву једну �лику � по�ветом поклонити, али да заузврат од њега тражим једну његову збирку пе�ама, такође �а по�ветом!

С., О Петровдану, 1891.

Г-дин Лаза је при�тао да му отац буде добротвор. То значи да ће бити код на� у Соколцу барем годину дана. Овде код на�, моћи ће на миру пи�ати �воје божан�ке �тихове и преводити. � ја? Моћи ћу га �вакодневно виђати, разговараћемо �ваки дан до миле воље. Мојој �рећи нема краја!

С., на Огњену Марију, 1891.

Дани ми неизмерно брзо теку у друштву Ñ�а ГоÑ�подином Лазом. С њим никада не може бити доÑ�адно! Какве приче из далеког Ñ�вета, какве Ñ�ве људÑ�ке Ñ�удбине, какве анегдоте! Од Ñ�рца Ñ�ам Ñ�е наÑ�мејала једној од његових догодовштина Ñ�а Цетиња.Према његовом животном иÑ�куÑ�тву, Ñ�ва моја знања Ñ�течена у Пешти и Бечу делују као од папира. И јеÑ�у папирната. Ð� ја Ñ�е Ñ�матрала – изображеном! Тек у г. Л. видим шта је живот.

С., уочи �в. Илије, 1891.

Г. Лаза учи ме и енгле�ким речима и помало разумем �ада и тај језик, али далеко од тога да могу да конверзирам. Он каже да је на том језику и�певана најлепша љубавна трагедија, Ромео и Јулија, од г. Шек�пира, коју је он и превео ономад за Летоpи�. Тражила �ам да ми г. Лаза доне�е �вој превод те предивне трагедије, да је прочитам преточену у његове медене речи, у језику који �е �рп�ким зове. Рекла �ам да ћу �амо због ове трагедије и енгле�ки
језик научити, на шта је он додао: – Ð�адам Ñ�е да наша прича неће бити таква! ЧврÑ�то Ñ�ам му Ñ�тегла руку.

С., о Преображењу, 1891.

Тако, Ñ�едимо крај камина у трпезарији и причамо, Оца и Мати оду раније на починак. Или шетамо по дивној јеÑ�ењој природи на имању и причамо, па одједном, као по прећутном договору, Ñ�а Ñ�рпÑ�ког пређемо на немачки. Или, француÑ�ки. Па мађарÑ�ки. Или, као што је било јутроÑ�, којим језиком Ñ�мо пожелели једно другом „Добро јутро!”, тим језиком причамо читав дан. Оца Ñ�е Ñ�амо Ñ�мешка. Волела бих да Ñ�е, овако ћутећи, разумем Ñ�а неким читавог живота.

С., на Вел. Го�појину, 1891.

Поглед којим ме је јутро� погледао, пре�екао ме.О�етила �ам да нешто жели да ме пита. И питао је, замоливши ме да по�ле доручка, док �е по�луга врзмала около, изиђемо у шетњу подаље од дворца.
– Да ли је иÑ�тина да ћете Ñ�е удати за црногорÑ�ког принца и
пре�толона�ледника Мирка?
� ја �ам му на то нехајо одговорила, да �у то �ве гла�ине и можда, нечије жеље које немају много везе �а мном и мојим хтењима, и додала: Да бих могла да �е удам једино за човека као што је он, али да таквог још ни�ам упознала, нити за њега чула!
Такође додадох, да ће мој отац да поштује �ваку моју жељу, јер, �ем што ме много воли и жели да жен�киње наше буде изображено, он �матра да оно треба да има �лободу да може да бира �вога брачног друга по жељи �вога �рца, а не због некаквих новаца или титула.

С., око Мале Го�п., 1891.

Показала �ам г. Лази, �тидљиво, јер то ником до �ада ни�ам, једну �воју пе�му, и�пи�ану на немачком, док �ам била у пан�ионату у Бечу. Тад �ам �е о�ећала тужно и тек тада �хватила каква је пе�ма лек када �е напише. Много �ам �е премишљала и �кањивала да ли да му је дам или не, да је прочита, и на крају реших. �ек буде како буде! Од њега и покуда и похвала звуче као небе�ки дар. Сутра чекам одговор.

Вторник, 1891. вече

Изашли �мо у шетњу иако је било хладно. �ли шта је хладноћа према врелини мојих образа. Чућу речи о мом малом �тихотворенију од највећег �рп�ког пе�ника. �и�ам ништа питала, а ни он није ништа рекао. Одједном, почео је да рецитује:

�ада за надом, бродолом �ве је,
�л �рце �е нада увек више,
Као што вал за валом брише,
Тако горчина не не�таје;
Као што валови тону и pене,
Тако горчина дође до мене,
Мада �е надом �ваки дан храни,
Удари Ñ�рца, талаÑ�а Ñ�у дани…

Била �ам без речи, од �реће. Он је рецитовао на �рп�ком, моју пе�му и�певану на немачком! Он не �амо да ју је ноћа� превео, већ је поправио тамо где �у моји невешти �тихови били мало храпави, на �вој начин и још је научио напамет, изговарајући речи из мога �рца оним �војим добро знаним пе�ничким пато�ом. Загрцнула �ам �е од �реће. Више ни�ам питала, ништа више ни�ам тражила. �а улазу код �тепеништа, он је међутим, �амо додао:
– Ваша млада и дивна душа не би Ñ�мела да тако рано, а тако дубоко пати и већ оÑ�ећа толико горчине живота!

Куглана у дворцу „Соколац”
Соколац, о �в. �иколи, 1891.

Г. Лаза иде за Божић у Сомбор. И ми ћемо прове�ти празнике у Пешти. Иако на кратко, тешко ми пада овај ра�танак.

Пешта, о Младом Божићу, 1892.

Да ли Ñ�ам запиÑ�ала датум када Ñ�мо Ñ�е први пут Ñ�рели? Морам погледати у овај Дневник. МиÑ�лим да бих – и Ñ�ад Ñ�ам Ñ�игурна у то – могла Ñ�амо Ñ�а овак-
вим духом општити, и ни један мушки, не знам �а каквим титулама и богат�твом, не би могао мој муж бити �ем овако узвишеног духа као што је Г. Лаза.

Пешта, о �в. Јовану, 1892.

Сутра �е враћамо у Соколац. Ох већ �ам �е зажелела �воје �обе. И пролећа на нашем имању. Доћи ће убрзо и Го�подин Лаза.

Соколац, око Сретенија, 1892.

Допутовали Ñ�мо у недељу у Соколац. Стигао је јуче и ГоÑ�подин Лаза из Сомбора. Сад Ñ�мо Ñ�ви као ту, као летоÑ�, и готово да изуÑ�тим реч – као породица.

Соколац, � пролећа, 1892.

ГоÑ�подин Лаза је велики гимнаÑ�тичар. То ми је и Ñ�ам рекао, али ме задивио како Ñ�е читаво вече куглао Ñ�а мојом браћом Ђорђем и Гедеоном – и победио! Из Ñ�вег Ñ�рца Ñ�ам пљеÑ�кала његовом уÑ�пеху, а браћа Ñ�у ме намргођено погледала.И док Ñ�у они поÑ�ле Ñ�ели за карташки Ñ�то и до дубоко у ноћ картали (Оца, браћа, Г. Лаза Ñ�а батом Богданом – боже, како Ñ�у некад мушкарци Ñ�а тим Ñ�војим паÑ�ијама доÑ�адни, без женÑ�ког друштва), ја Ñ�ам Ñ�е затворила у Ñ�воју Ñ�обу, мало читала, а онда напиÑ�ала још једну – пеÑ�му. И Ñ�тидим Ñ�е Ñ�вог рукотворенија, али Ñ�моћи ћу Ñ�наге, показаћу је Г. Лази.

С., о У�кр�у, л. Г. 1892.

Дана� је дошао г. Урош да молује мој портрет. Довео га бата Богдан, а поручио је отац да дођу. Дуго �мо �е договарали, учешће је узео и г. Лаза, па �мо �е по жељи Оце ипак �ложили да то буде портрет у природној величини, �а бал�ком хаљином. (Тако пропаде г. Лазина жеља да то буде �а фе�ићем, које �у моји мушкарци �матрали недовољно озбиљним.) Дуго �ам �тајала у �алону, у бал�кој хаљини, док је г. Урош правио �кицу, било ми већ тешко. �ли, задовољна �ам контурама које �ам видела. Стајала �ам крај омиљеног прозора што гледа на главни улаз у Соколац, �а пуно �ветло�ти, поред �вог schreibentischa �а цвећем, и г. Урош каже да ће ра�положење и цела �лика врло лепо и�па�ти.


С., уочи лета Г. 1892.

Отац је организовао још један велики пријем у ча�т Г. Лазе. Он је јуче најавио да у�коро одлази, а његов нешто натмурен израз говори да није �рећан. Боже, шта ли ми�ли? Ипак, не разговарамо тако дуго и тако че�то као пре. Он је више повучен, и у �војој �оби. Каже да пише. И ја �е тад �клањам и не желим његовом узвишеном духу да �метам.

С., о Духовима, 1892.

Зар има година дана како �мо �е први пут �рели!?И �иноћњи пријем овде у нашем Сокоцу, у највећој бал�кој дворани, протекао је никад лепше. Цело вече �ам била у друштву г. Лазе. Забављао ме је, пле�ао, а друге даме које �у биле � нама у друштву, жељно �у га �лушале, јер је он прави козер и невероватан забављач жен�ког друштва. Мада његов поглед који по неки путухватим, већ �авршено га познавајући, вели, да �е у његовој души �а�вим нешто друго догађа, него што �е пред �ветом показује.

С., око Петровдана, 1892.

Сутра г. Лаза одлази од на�. Каже да му је овде �ве предивно, али да мора мало да �е одвоји и о�ами. Разумемо ми пе�нике, Го�подине Лазо, каже моја Мати. �ли, мене мучи нешто друго. Да ли одлази због мене?


Лето Г., 1892. понедеоник, вече

И била Ñ�ам у праву! Увече, пре раÑ�танка, док Ñ�мо Ñ�едели у Ñ�алону, дао ми је пиÑ�амце, и замолио да га отворим када он већ буде отишао. Ја Ñ�ам њему за раÑ�танак, поклонила фотографију најновију, у либадету, Ñ�а потпиÑ�ом, начињену зимуÑ� у Пешти. ИÑ�поштовала Ñ�ам његову молбу, и ево, Ñ�ада ту коверту Ñ�а француÑ�ким жигом, отварам. У пиÑ�му, на његов начин, што Ñ�ам и очекивала, није било ни једне реченице, Ñ�амо – пеÑ�ма. Заправо Ñ�тихови неке пеÑ�ме без наÑ�лова, без почетка и без краја. Да, одмах Ñ�ам Ñ�ве разумела. Сад је оÑ�тало да Ñ�а овим пиÑ�мом, тј. пеÑ�мом разговарам док је одÑ�утан, док будемо раÑ�тављени.

…Кога такне твоја рука,
Око твоје ког про�ука,
Биће вредан тога �трука,
Тога лица, тога гука,
Тих милина и тих мука,
Биће вредан, како не би –
Благо Теби!...

С. Лето, 1892.

ГоÑ�подин Лаза је отишао у манаÑ�тир Крушедол, каже, да пише мало у оÑ�ами. Ð�еизрециво ми је празно у души и у кући. Где год Ñ�е окренем очекујем да видим његову драгу, разбарушену појаву, и оне водњикаве, топле очи и поглед који ме Ñ�вуда прати. И Ñ�ада те његове очи оÑ�ећам на Ñ�еби. Ð� тек глаÑ�! Први пут оÑ�ећам да ми неко недоÑ�таје, а да то није мој отац, мати, Ñ�еÑ�тре… Боже,да ли је то оно што једно другом ниÑ�мо рекли, а Ñ�ве је било то? Боже, ја Ñ�ам Ñ�рећна, јер Ñ�е први пут родио тај оÑ�ећај у мени, и то према таквом, у Ñ�ваком погледу, одличном човеку. Како ми је први пут доÑ�адно у мом Ñ�опÑ�твеном дому, у овом драгом кутку који Ñ�ам одувек волела и толико чезнула у Бечу за њим. Ð�е чита ми Ñ�е, не јаше, не шета, чак ни не путује дружбеницама, чак ни у Беч! Само бих да Ñ�ам Ñ�ама у овој мојој Ñ�оби, и Ñ�амо да Ñ�ам у миÑ�лима Ñ� њим.


�. Сад, Лето Г. 1892.

Идем и ја �утра до дружбенице Бранке, а потом �а њом у Баден, који волимо још од заједничких дана у Заводу. Морам ову празнину некако затомити.

Ленкина �оба у којој је изнад кревета њен портрет
Соколац, � је�ени, 1892., вече

Вратила Ñ�ам Ñ�е јуче у Ñ�вој дом у Соколац. Како ми је недоÑ�тајао! Ð�арочито моја Ñ�оба! Г. Лаза ми је пиÑ�ао. Како Ñ�ам Ñ�рећна читав дан! То виде и укућани и поÑ�луга. Кад Ñ�ам Ñ�е затворила у Ñ�воју Ñ�обу и прочитала пиÑ�мо поново, нешто ме у њему и буни. Ð�л ево, препиÑ�ујем:Каже, раздаљина избиÑ�три Ñ�рце и ум, ја ВаÑ� волим више него икад, а не Ñ�мем да ВаÑ� волим… Упили Ñ�те ми Ñ�е у поглед, Ñ�рце, мозак, а ја Ñ�е трудим да ВаÑ� одатле иÑ�тиÑ�нем. Зато Ñ�ам од ваÑ� и побегао! (ово ја подвлачим). Зашто? Шта је препрека нашем оÑ�ећању?Зато што је Ñ�иромашан? Мени то није важно. Бацам Ñ�ве њему под ноге. МиÑ�лим да би и отац приÑ�тао. ПиÑ�аћу му.

С. око Митровдана, 1892.

Чудни тонови његовог по�ледњег пи�ма.Зар не би био �рећан да добије мене за жену? Зар �е он нечег боји? Мог богат�тва? �ишта мени то није важно. Само Он. Разговараћу � Оцом.Онако, поиздаље, питала �ам Оцу: да ли би он мене дао неком ко није титули�ана глава, и нема богат�тва, али је велико име, добар и духом богат човек? Добри Оца је видео на шта циљам, па ми је одговорио да је то питање рано да решавамо, да �ам ја још млада и још живота требам видети, пре но што �е удам.� ја �ам на то додала, ако би �е ја одлучила на удају и већ изабрала, да ли би ми дозволио, а он �е грохотом на�мејао:
– Побогу, дете, па ти ћеш младожењу иÑ�проÑ�ити, умеÑ�то он тебе!
И на томе �е завршило.

С. око Божића, 1893.
(и�кинуто)

Камо она безгранична вера у нашу љубав, у њега?Да ли Ñ�ам ја волела илузију? Ð�ли, то не може бити! Он је то, од крви и меÑ�а. Ја волим ПеÑ�ника, и живог човека, хоћу га таквог какав је, ништа ми његове мане што је иÑ�пиÑ�ао не значе, оне Ñ�у мени врлине. Те уморан од живота, те Ñ�тар, те није за мене…Толико Ñ�ам му пута пиÑ�ала, понављала, па не вреди. Ð�ли, борићу Ñ�е и изборићу за њега. Њему треба помоћи! Тражићу Ñ�аÑ�танак, да дође, одмах!Овде. И више Ñ�е нећемо раÑ�тајати!

�ови Сад, � пролећа 1893.
(и�кинуто)

СуÑ�рели Ñ�мо Ñ�е јуче. Видно пропао и иÑ�црпљен као неком душевном борбом, разбарушенији, рекла бих, немарнији него иначе. Ð�о, тиме, као да је хтео да ми да до знања: – Ето, видите, оваквог ме хоћете! То је прокоментариÑ�ала потом и моја Мати:
– Дете, не знам и бринем Ñ�е за те, ал шта ти видиш на њему?
Дуго �мо шетали и причали, причали, овог пута не оне наше врцаве игре духа, већ водили врло озбиљне и мучне разговоре. Он мени �тално:
– Удајте Ñ�е, удајте гоÑ�пођице Ленка, оÑ�лободите и мене и моју патњу и чежњу!
� ја њему:
– Ð�ли, ГоÑ�подине Лазо, зашто Ви не биÑ�те били тај за кога бих Ñ�е удала?Моје Ñ�рце ВаÑ� је већ одавно и неизмењиво изабрало!
– Ја Ñ�ам Ñ�тар и недоÑ�тојан ВаÑ�. Ð�и по чему ВаÑ� ниÑ�ам доÑ�-тојан, понављао је.
– Шта може бити више од духа који имате, ГоÑ�подине Лазо?
Упорна �ам и ја. �ије ли то највеће богат�тво �вета, ни�те ли Ви најбогатији човек по томе? Моје �рце иште �амо таквога богат�тва, друго ми не треба, а толико и тога другог имам, за на� обоје.
– Брак није Ñ�амо дух гоÑ�пођице Ленка, као да је Ñ�етно додао.
Брак је и телеÑ�но зближавање…
– Ја га прекидох: – Кад жена воли, на Ñ�ве је Ñ�премна и у Ñ�војој љубави Ñ�ве ће да окрене за Ñ�воју Ñ�рећу. Ви Ñ�е нечег бојите г. Лазо?

(и�кинуто)

По�ле тога је отишао.
Дуго ми није пиÑ�ао. Ð� и кад пише – једно те иÑ�то. Куд Ñ�е дедоше оне врцаве игре његовог божанÑ�ког ума, које Ñ�ам обожавала да Ñ�лушам!У неизмерној чежњи, затворим Ñ�е у Ñ�воју Ñ�обу, па онда читам, ишчитавам по ко зна који пут његове пеÑ�ме, додирујем руком његове поÑ�вете, пипам маÑ�тило на његовом потпиÑ�у – као да га тиме хоћу приближити и вечно везати за Ñ�ебе.

Дворац Соколац, о лету 1893.

Љубим већ давно увели бели пупољак у вази, који ми је ономад узбрао у нашем врту и уз пољубац поклонио.
– Ја Ñ�ам Ñ�иромашан пеÑ�ник који нема земаљÑ�ког блага да Вам поклони, али овај пољубац у ружу и њен мириÑ� који и поÑ�ле, кад увене оÑ�таје, нека ВаÑ� увек Ñ�ећа на мене.

С., Лето Г. 1893.

Одлазим на још једно путовање. Све у�амљенија и �ве тужнија. �ишта ме више не занима.

С., око Митровдана, 1893.

Рођендан ми је, а ја �ам тужна.Он неће доћи. Тако је јавио. Дваде�ет три �у ми године. Видим већ и родитељи брину и хтели би, некако �е �небивају да ми
кажу: „Ð�е чекај га! Време ти је за удају! Толике проÑ�це, грофове и принчеве Ñ�и одбила због тог разбарушеног пеÑ�ника.”
И браћа кад дођу, критички ме по�матрају. Само �е�тра Олга ме разуме. Она је удата, није тако далеко, па могу че�тода је виђам. Она ми ономад рече, не знам можда и из личног и�ку�тва:
– Жена треба Ñ�амо из љубави да Ñ�е уда.
И ја ми�лим да нећу моћи другачије.


С пролећа, имање Богдана Дунђер�ког 1894.

Дошла Ñ�ам код бате Богдана јер ми је код куће поÑ�тало неиздрживо. И ево, Ñ�ада једино преко Бате чујем за њега. СаÑ�вим Ñ�е одаљио, и као, намерно. Био је код Бате на имању и по меÑ�ец дана, али није ми пиÑ�ао. Тек, чујем од Бате да понекад пита за мене, и оно – да ли Ñ�е удала? Ð�ема више ни књига да ми шаље. Очајна, изађем мало да јашем по имању, јер Бата има прекраÑ�ну ергелу, преко Ñ�тотину грла. Праве ми друштви његови коњушари. ЧеÑ�тити људи. Свуда ме прате да ми Ñ�е штогод не догоди. Ð� ја Ñ�е оÑ�ећам, да бих баш волела да ми Ñ�е нешто догоди, да паднем Ñ� коња и да Ñ�е ово Ñ�ве заврши. Дошла Ñ�ам овде да не Ñ�виÑ�нем.
Бог да про�ти, ово неће на добро изаћи.

Портрет Ленке,Урош Предић
Соколац, лето 1894.

Ð�амолован ми портрет. Г. Урош је то урадио зналачки, мајÑ�торÑ�ки. Имам нешто више меланхоличан поглед него кад је Ñ�лика почета (али какав бих, ах, иначе могла имати!), али Ñ�ве је ту добро погођено: и моја плава коÑ�а и кика и врат и руке – и нарочито балÑ�ка хаљина од моје прабаке, Ñ�а лентом и
цветовима од чипке на голим раменима. И ваза поред �тола �а љиљанима у нежном де�ену хаљине, и жуте руже (авај, �имболичне за моје ра�положење). Све то у нежно плавој драперији и позадини која одудара од портрета �вих о�талих наших предака у Соколцу. Отац је веома задовољан �ликом и богато је наградио г. Уроша. И ја �ам задовољна, не бих могла рећи одушевљена због мог тренутног �тања, али �лика је лепа и �обом �ам задовољна на њој. Ко зна, можда ће тај портрет о�тати једини траг од мене, да �ам икада по�тојала на овоме �вету.Ви�иће изнад мог (ах, брачног кревета), поред великог огледала у мојој �оби. Кад год �еднем за �вој schreibentisch од �ада ће ме �а �тране увек по�матрати још једна Ленка. �х, да га бар види Онај коме је намењен!

Беч, Лето Г. 1894.

Још једно лето. Он Ñ�е једнако не јавља, рекла бих намерно. Бежим и од мојих добрих родитеља, Ñ�амо да не виде патњу на мом лицу. Ево ме у Бечу, код дружбенице Руже, ходам улицама којих волим да Ñ�е Ñ�поменем из дана прве младоÑ�ти и тако безазленог и дивног живота. И пред једном апотеком Ñ�ам заÑ�тала. И изашла из ње Ñ�а купљеним прашком за Ñ�павање. Само пазите, упозорио ме апотекар: – Мало већа доза од пропиÑ�ане и – то је прелазак из Ñ�на у Ñ�ан. Из Ñ�на у Ñ�ан? Можда је то баш оно што би ми било потребно?

Главна дворана
Соколац, � пролећа, 1895.

Дошла �ам кући! Како тужно делује моја �оба. Као да у њој никада раније ни�ам живела, у њој провела толике ча�ове �реће и �невања о будућем животу. Прели�тавам књиге, прегледам моје бал�ке хаљине, омиљени јахаћи ко�тим, затим отворим schriebtisch, у њему његова пи�ма и овај Дневник. Ко зна где ће завршити?И неће ли убрзо по�ле мене, и �ве о�тало по�тати прах и пепео?Ево и његових пи�ама!Могла бих их и �ама одмах �палити, да га не компромитујем. �ли, ко ће знати онда узрок, зашто �ам отишла?�е, нека о�тану. �ека о�тане пи�ани траг, бар за �ада, �ведочан�тво те љубави, кад ју је већ он тако брзо погазио. И онако ће време потом избри�ати �ве.Портрет ме тужно гледа �а зида. И на њему забележен онај о�мех који је прешао умеланхолију. Боже, колико �ам била �рећна кад је започет, а како �е, �амо у том о�меху, оцртало време које је протекло и које је и �ликар запазио и забележио. О�таће мојим родитељима утеха и у�помена. Катица је подгрејала камин.Журим, зову ме доле. Брину за мене. О�ећају они �ве. Чекају на обед. Припремају про�лаву за мој рођендан. �ли, чини ми �е да их је дубоко понизио тај пе�ник. И бојим �е да ми браћа �премају неку удају, препоруку, �амо да и мојом удајом њему узврате мило за драго.

�икола Те�ла
Д. Соколац, о лету, 1895.

�е знам шта је �а њим? Јавио �е, али како!�уди ми за удају (!!!) неког го�подина из �мерике, нашег порекла, већ �лавног проналазача, ми�лим да �е зове �икола, презиме му је чудно. Шта је њему? �ахвалио га, да га не би боље нахвалиле ни моје проводаџике: ви�ок, каже, леп, леп, баш за Ва�, образован,
уман, начитан и већ Ñ�лаван, нежења…ДоиÑ�та, шта Ñ�е дешава Ñ�а њим?Ð�ећу ни младог, ни лепог, ни виÑ�оког – како не разуме да хоћу Ñ�амо њега, да Ñ�ам му то већ толико пута напиÑ�ала, ја Ñ�ам то у мом Ñ�рцу већ решила, Ñ�амо њега треба охрабрити, дозвати да дође и да поново доживимо оне наше бајне дане, овде у Соколцу.Ово више не могу издржати. Идем Ñ�утра код Ñ�еÑ�тре Олге, на њено имање. Да мало раÑ�пршим миÑ�ли и да Ñ�е Ñ� њом поразговарам. Видим ја и брижне материне и Оцине погледе. Ð�ли, не могу против Ñ�ебе.

Дворац „Соколац” још крије тајну...
Беч, о Малој Го�појини, 1895.

Тек овде, у Бечу, могу да дођем к �еби, далеко од �вих и �вега и први пут овде да запишем нешто, ако ишта више вреди и пи�ати.Готово је �ве!Он �е оженио.
Ð�ли, издаја нашег заједништва, нашег завета, била би мање болна, да ми је то јавио лично, да Ñ�мо Ñ�е још једном бар видели.Ð�ишта, Ñ�амо глаÑ� и то – о небеÑ�а!ПоÑ�тупак којим је ваљда хтео да ме увреди, до краја дотуче – да ли је могао бити Ñ�вирепији? За кума је позвао мога оца!!!Савршен злочин, без трага. (Отац је, наравно, приÑ�тао, а ја Ñ�ам пожелела тог тренутка да ме нема! Да ме нема за дуже време, не Ñ�амо док Ñ�е обави тај чин, већ да ме нема за дуго, заправо заувек!)
Ð�ли зашто? Шта Ñ�ам му нажао учинила? И ево ме поново у Бечу, где Ñ�ве знам и Ñ�ви ме знају. Ð�аравно, не причам зашто Ñ�ам Ñ�е овде тако изненада нашла, кажем, зажелела Ñ�ам Ñ�е Вијене, његове хуке и буке које ми понекад недоÑ�тају тамо на имању, зажелела Ñ�ам Ñ�е Burgtheatra, мада Ñ�ве оне уздишу како ја тамо живим као принцеза у дворцу.Ех, пуÑ�то ми моје богатÑ�тво и име! Зашто Ñ�е ниÑ�ам родила као Ñ�иротица, па бих већ давно побегла у Ñ�вет Ñ�а њим. Тада ме Ñ�е не би уплашио, знам!Ð�ли, опет, Ñ�ве ми је Ñ�мушено у глави… Зашто Ñ�е онда оже-нио управо тако – за богатÑ�тво и Ñ�амо због тога? Та друга, та бивша вереница, чујем, није ни лепа, ни млада, Ñ�амо миражџика. Зар на то Ñ�паде мој велики пеÑ�ник и Ñ�ви његови, и моји идеали!
Па ја Ñ�ам Ñ�ве то имала, па још и оно што ова никада имати неће, а што је и он у звезде уздизао – моје године, мој Ñ�таÑ� и очи! Или је лепота женÑ�ка код пеÑ�ника Ñ�амо за пеÑ�му, не и за Ñ�тварни живот?
�ишта више не разумем. �ишта ми више код мушких није ја�но. Отишла је моја �рећа и ја такву више никада нећу имати. �ашто �ада и живот?

Главни трем
Беч, о је�ени, л. Г. 1895.

Чујем да је, Ñ�ад богат – о како то иронично Ñ�ада звучи!  – отишао Ñ�а изабраницом у Италију. Тамо где Ñ�мо ми планирали, где Ñ�ам ја пожелела Ñ� њим, где ми је обећао показати неку чудеÑ�ну цркву о коју Ñ�е обијају морÑ�ки вали, Ñ�а кубетима ваздушаÑ�тим и наÑ�ликаним као у Ñ�фумату, али Ñ�а оÑ�новом од нашег дрвета, да баш тако Ñ�е изразио, о којој је иÑ�певао некад давно и једну пеÑ�му. Све то ја никада нећу видети. Ð�е Ñ�амо Ñ� њим.

Беч, о �в. Луки, 1895.

Док је он тамо у Италији, ја овде идем по бечким �алонима, �лушам опере, гледам пред�таве у Burgtheatru, али ништа не видим и ништа не чујем. Удварају ми �е по �алонима дивни младићи и пљуште рукољуби, али ја никог не примећујем. Сама �ам и као � погледом управљеним ка једној удаљеној тачки. Знам, морам �е у�коро вратити мојим родитељима, до мог дваде�ет ше�тог рођендана. Тако је отац наредио. Било би предуго и �вет би питао. По�лушаћу мог доброг Оцу. Вратићу �е.

Јутро, 5. �овембра, по �тар. кал.

Чујем да �у �е вратили у Сомбор и да ће их Оца, �ада кум, позвати у Соколац, одмах по повратку �а њиховог �вадбеног пута у Италији. И то на мој рођендан!
Ð�ли за први Ñ�уÑ�рет Ñ�а кумом, (прецртано) који ме Ñ�ад зове „моја млада кумица”……То недоÑ�тојинÑ�тво – да долазе, да их гледам преко Ñ�тола… Ð�е, ја то не могу дозволити и нећу трпети… И не могу Ñ�ве те године што долазе, поднети…(прецртано) Овако је боље, Ð�е могу то приредити мојим јадним родитељима тамо. ОÑ�тајем овде, изговорила Ñ�ам Ñ�е болешћу. Боље да им Ñ�амо Ñ�тигне глаÑ�.

Бочна �трана дворца
Увече, 6. нов. по �т. Кал

Још не знам, и не Ñ�мем до краја да кажем, али… миÑ�лим да Ñ�е Ñ�ве одлучило, и од тада као да Ñ�е Ñ�ве измирило у мени и учинило ме чудно Ñ�покојном, чак оном иÑ�том, Ñ�таром. Као да је Ñ�ве одједном дошло на Ñ�воје меÑ�то. Ð�ко је то цена ранијег Ñ�покоја мога, онда му радо идем у Ñ�уÑ�рет. Сад Ñ�амо чекам Ñ�вој рођендан. Све је чиÑ�то као криÑ�тал и јаÑ�но. Једино могућно. Мирна и Ñ�покојна, након Ñ�вега. Ð�акон тако дуго времена.УмеÑ�то да ме дарива, ја ћу њега, и Ñ�ебе, даривати. Поклоном вечним. Којим ћемо Ñ�е везати у вечноÑ�ти.

(по�ледњи запи�)

Сутра је мој двадеÑ�ет шеÑ�ти рођендан. Што Ñ�ам проживела за ових пет година? Само патњу. Љубав је патња и више не бих могла да волим. Ð� чему онда живот без ње? Довека Ñ�едети у родитељÑ�ком дому? Јер ја не могу више волети. Да, Ñ�утра ми је рођендан. Дариваћу и Ñ�ебе и Њега најÑ�купоценијим даром: који је вечан и који Ñ�е не заборавља. Бар док он буде жив. Знаће Он. Разумеће Ñ�ве….

(овде �е Дневник прекида)

Капела Дунђер�ки у Србобрану
П.С. У о�тавштини доктора Симоновића, личног пријатеља пе�ника Лазе Ко�тића, о�тала је �а корицама овог Дневника, �а иницијалима у златоти�ку H. D. и белешка:

Ову �ве�ку пок. Ленке Дунђер�ки, дала ми је њена �е�тра Олга. �ађен приликом прегледа њене �обе и уништавања од �тране браће и оца, �вих, за породицу, компромитујућих хартија и пи�ама г. Лазе Ко�тића, а након њене изненадне �мрти, лицем на њен рођендан, 8. новембра по �таром кал. 1895. године. Чуван упапирима Лазе Ко�тића, а ја, доле потпи�ани, након прегледа Лазиних �пи�а и �адржаја овог Дневника, који би могао тешко компромитовати мог пријатеља, Г. Ко�тића, �ве то предајем ватри.

Печат и потпи�
Др Радивоје Симоновић


(Србобран.нет захваљује Зорану Вељковићу на у�тупљеном материјалу)