Vrh

Tvoja trenutna lokacija:  Index / Дневник Ленке Дунђерски

Дневник Ленке Дунђерски

   Њему је било 50, а њој тек 20 година. Ленка Дунђерски била је ћерка најимућнијег Србина у Војводини Лазе Дунђерског. Између Лазе Костића и Ленке родила се обострана љубав. Ленка опчињена песником, а он младошћу и лепотом. Уместо романсе, Лаза се најпре повлачи у манастир Крушедол, а потом се, на предлог Ленкиног оца, жени Јулијаном Паланачки из Сомбора. Те исте 1895. године Ленка је умрла у Бечу у 24. години живота. Сахрањена је у Србобрану у породичној капели. Лаза Косић посветио је овој необичној девојци, многи се слажу, најлепшу љубавну песму написану на српском језику - Santa Maria della Salute.

Ово је дневник Ленкин у коме се јасно читају њене емоције према чувеном песнику, али и чуђење када јој је предложио да се уда за чувеног Србина, проналазача из Америке Николу Теслу....


У Чеву, лета Господњег, 1891.

Данас сам га видела први пут. Дошао с мојим оцем. И бата Богдан ми је толико причао о њему док сам ономад боравила на његовом имању код Бечеја. Његова слава ишла је испред његове појаве. Док сам их посматрала кришом кроз прозор моје собе како  излазе из кочија, приметила сам да има гибак, поносит ход, принчевско држање.
Како бих га описала?
Разбарушене косе, узвинутих бркова који више одају неки театарски ефекат, очију округлих и испупчених, у којима се огледа велика умност и душевна дубина…Не знам да ли сам се добро успела изразити на српском. О мушкима колико знам, он није онај који би на први поглед  занео неку девојку. Мада, у младости, мора да је био леп.  Код нас ће у гостима у Соколцу одсести неколико дана. Отац ће приредити и пријем у његову част. Мислим да ћу имати прили-
ке с њим дуже говорити и боље се упознати, нарочито с његовим прелепим стиховима, од којих многе знам, нпр. „Звоно” и често у друштву рецитујем напамет.

Ленкин клавир који је награђен у Бечу 1873.
Дворац Соколац, лета Госп., 1891.


Пријем у част Господина Лазе протекао је како се само пожелети може. Били су ти сви: моја браћа, моје удате сестре, Милка и Олга, које су дошле специјално за ову прилику, чак и моје дружбенице из завода, дошле кочијом из Новог Сада, док је Бранка стигла из Сомбора. Овде ће остати више дана. Родитељи су били баш срећни. Господин Лаза је све даме шармирао, а када сам им се и ја придружила, уделио ми је комплименте на пет језика! И
после, чини ми се, да је разговарајући са њима, час немачки, час француски, упирао своје очи најчешће у мом правцу. Разменили смо неколико речи на француском (с којим ја нисам тако добра као са немачким), а онда ме је свечано замолио да би имао ретку срећу чути нешто да им одсвирам и отпевам на клавиру. Наравно да сам пристала. Та, то је моја најмилија забава! Села сам за наш старински клавир (Sohn Wien) који ми је Оца купио кад сам имала
само четири године, награђен првом наградом на изложби у Бечу (Weltausstelung Wien 1873 fortschritts-medaille) и питала Господина Лазу шта би желео да му одсвирам. А он је одговорио да не постоји клавирска композиција која би изразила неземаљско плавило мојих очију! Да, баш тако се изразио и још, након мог малог концерта, да су моји прсти не свирали, већ играли на типкама, и да ће ово летње поподне унети трајни немир у његово срце!
Ово све журим да запишем да не заборавим лепоте српског језика који сам чула те вечери из уста овог великог Песника (па и овај Дневник посветићу вежби матерњег језика, који сам поприлично заборавила, боравећи дуго у Бечу, у заводу)


Стева Тодоровић, портрет Ленке Дунђерски, 1887.
Соколац, л. Г. 1891.


Моје дружбенице су отишле. Бранку сам посебно задржала да не иде одмах кући. Поново смо се сећале дивних младалачких заједничких дана у Заводу. Потом смо причале о г. Лази. Знам да је раскинуо једну веридбу. Да ли му је срце слободно? Кад сам му, по обичају оне вечери, понудила споменар да ми се упише, рекао је да једно вече неће бити довољно за смишљање стихова достојних мене, али да ће ми жељу сигурно испунити! А у Бранкин споменар, за растанак, уписала сам јој Гетеове стихове на немачком: и потписала се Helene Dungyerszky.


Соколац, лета Г. 1891.

Данас сам се први пут погледала у огледалу у мојој соби – онако како ме је он гледао читаве те назаборавне вечери. Знам, знам, моја плава коса и очи, и струк, нису остављали равнодушним нимладиће у Бечу. Но, ја сам одмахивала на све и нисам томе придавала пажњу, очекујући час када ћу осетити да ми то говори онај прави. Па се лецнух. Није ли прави стигао? Још једном направих окрет пред огледалом, распуштене косе, која ми је иначе, увек савијена уз помоћ моје дадиље Бебице, под капицу или под шеширом. Ах, Боже, шта све крије, какве тајне у људским осећањима?
Морам сићи доле.


С. , лета Г., 1891.

Јутрос сам предложила Господину Лази да мало пројашемо по имању, али он се извинио да би радије пјехом. И док смо шетали авенијом, усамљенији него обично и лишени гужве послуге и мојих укућана, само ми наједном одрецитова:

…Тек сад се кајем,
Што нисам чешће земним пролазио крајем.
Већ навек по том огњеном врхунцу,
По недомаштаном, умишљеном сунцу…

Не знам шта је мислио, само је упитао да ли ми се свиђају, а ја сам му одговорила да се мени његови стихови сви допадају и да сам његов верни читатељ и обожаватељ. Само то, као да је узвратио његов неми поглед?

****
Рече, такође посматрајући за ручком, у трпезарији, мој портрет од г. Стеве Тодоровића, који су моји родитељи ономад наручили, да би желео да ме једном види портретисану са фесићем. Рече, како ми посебно лепо стоји фесић накривљен над једно око (Гледао ме је јуче како узјахујем коња у пуној јахаћој опреми, којој је припадао и тај фесић са корбачем, моја најмилија јутарња шетња по имању). Одговорила сам да ћу се ускоро дати литографисати, па ћу му такву једну слику с посветом поклонити, али да заузврат од њега тражим једну његову збирку песама, такође са посветом!



С., О Петровдану, 1891.

Г-дин Лаза је пристао да му отац буде добротвор. То значи да ће бити код нас у Соколцу барем годину дана. Овде код нас, моћи ће на миру писати своје божанске стихове и преводити. А ја? Моћи ћу га свакодневно виђати, разговараћемо сваки дан до миле воље. Мојој срећи нема краја!

С., на Огњену Марију, 1891.

Дани ми неизмерно брзо теку у друштву са Господином Лазом. С њим никада не може бити досадно! Какве приче из далеког света, какве све људске судбине, какве анегдоте! Од срца сам се насмејала једној од његових догодовштина са Цетиња.Према његовом животном искуству, сва моја знања стечена у Пешти и Бечу делују као од папира. И јесу папирната. А ја се сматрала – изображеном! Тек у г. Л. видим шта је живот.

С., уочи св. Илије, 1891.

Г. Лаза учи ме и енглеским речима и помало разумем сада и тај језик, али далеко од тога да могу да конверзирам. Он каже да је на том језику испевана најлепша љубавна трагедија, Ромео и Јулија, од г. Шекспира, коју је он и превео ономад за Летоpис. Тражила сам да ми г. Лаза донесе свој превод те предивне трагедије, да је прочитам преточену у његове медене речи, у језику који се српским зове. Рекла сам да ћу само због ове трагедије и енглески
језик научити, на шта је он додао: – Надам се да наша прича неће бити таква! Чврсто сам му стегла руку.

С., о Преображењу, 1891.

Тако, седимо крај камина у трпезарији и причамо, Оца и Мати оду раније на починак. Или шетамо по дивној јесењој природи на имању и причамо, па одједном, као по прећутном договору, са српског пређемо на немачки. Или, француски. Па мађарски. Или, као што је било јутрос, којим језиком смо пожелели једно другом „Добро јутро!”, тим језиком причамо читав дан. Оца се само смешка. Волела бих да се, овако ћутећи, разумем са неким читавог живота.


С., на Вел. Госпојину, 1891.

Поглед којим ме је јутрос погледао, пресекао ме.Осетила сам да нешто жели да ме пита. И питао је, замоливши ме да после доручка, док се послуга врзмала около, изиђемо у шетњу подаље од дворца.
– Да ли је истина да ћете се удати за црногорског принца и
престолонаследника Мирка?
А ја сам му на то нехајо одговорила, да су то све гласине и можда, нечије жеље које немају много везе са мном и мојим хтењима, и додала: Да бих могла да се удам једино за човека као што је он, али да таквог још нисам упознала, нити за њега чула!
Такође додадох, да ће мој отац да поштује сваку моју жељу, јер, сем што ме много воли и жели да женскиње наше буде изображено, он сматра да оно треба да има слободу да може да бира свога брачног друга по жељи свога срца, а не због некаквих новаца или титула.

С., око Мале Госп., 1891.

Показала сам г. Лази, стидљиво, јер то ником до сада нисам, једну своју песму, исписану на немачком, док сам била у пансионату у Бечу. Тад сам се осећала тужно и тек тада схватила каква је песма лек када се напише. Много сам се премишљала и скањивала да ли да му је дам или не, да је прочита, и на крају реших. Нек буде како буде! Од њега и покуда и похвала звуче као небески дар. Сутра чекам одговор.

Вторник, 1891. вече

Изашли смо у шетњу иако је било хладно. Али шта је хладноћа према врелини мојих образа. Чућу речи о мом малом стихотворенију од највећег српског песника. Нисам ништа питала, а ни он није ништа рекао. Одједном, почео је да рецитује:

Нада за надом, бродолом све је,
Ал срце се нада увек више,
Као што вал за валом брише,
Тако горчина не нестаје;
Као што валови тону и pене,
Тако горчина дође до мене,
Мада се надом сваки дан храни,
Удари срца, таласа су дани…

Била сам без речи, од среће. Он је рецитовао на српском, моју песму испевану на немачком! Он не само да ју је ноћас превео, већ је поправио тамо где су моји невешти стихови били мало храпави, на свој начин и још је научио напамет, изговарајући речи из мога срца оним својим добро знаним песничким патосом. Загрцнула сам се од среће. Више нисам питала, ништа више нисам тражила. На улазу код степеништа, он је међутим, само додао:
– Ваша млада и дивна душа не би смела да тако рано, а тако дубоко пати и већ осећа толико горчине живота!


Куглана у дворцу „Соколац”
Соколац, о св. Николи, 1891.


Г. Лаза иде за Божић у Сомбор. И ми ћемо провести празнике у Пешти. Иако на кратко, тешко ми пада овај растанак.

Пешта, о Младом Божићу, 1892.

Да ли сам записала датум када смо се први пут срели? Морам погледати у овај Дневник. Мислим да бих – и сад сам сигурна у то – могла само са овак-
вим духом општити, и ни један мушки, не знам са каквим титулама и богатством, не би могао мој муж бити сем овако узвишеног духа као што је Г. Лаза.

Пешта, о св. Јовану, 1892.

Сутра се враћамо у Соколац. Ох већ сам се зажелела своје собе. И пролећа на нашем имању. Доћи ће убрзо и Господин Лаза.

Соколац, око Сретенија, 1892.

Допутовали смо у недељу у Соколац. Стигао је јуче и Господин Лаза из Сомбора. Сад смо сви као ту, као летос, и готово да изустим реч – као породица.

Соколац, с пролећа, 1892.

Господин Лаза је велики гимнастичар. То ми је и сам рекао, али ме задивио како се читаво вече куглао са мојом браћом Ђорђем и Гедеоном – и победио! Из свег срца сам пљескала његовом успеху, а браћа су ме намргођено погледала.И док су они после сели за карташки сто и до дубоко у ноћ картали (Оца, браћа, Г. Лаза са батом Богданом – боже, како су некад мушкарци са тим својим пасијама досадни, без женског друштва), ја сам се затворила у своју собу, мало читала, а онда написала још једну – песму. И стидим се свог рукотворенија, али смоћи ћу снаге, показаћу је Г. Лази.

 

С., о Ускрсу, л. Г. 1892.

Данас је дошао г. Урош да молује мој портрет. Довео га бата Богдан, а поручио је отац да дођу. Дуго смо се договарали, учешће је узео и г. Лаза, па смо се по жељи Оце ипак сложили да то буде портрет у природној величини, са балском хаљином. (Тако пропаде г. Лазина жеља да то буде са фесићем, које су моји мушкарци сматрали недовољно озбиљним.) Дуго сам стајала у салону, у балској хаљини, док је г. Урош правио скицу, било ми већ тешко. Али, задовољна сам контурама које сам видела. Стајала сам крај омиљеног прозора што гледа на главни улаз у Соколац, са пуно светлости, поред свог schreibentischa са цвећем, и г. Урош каже да ће расположење и цела слика врло лепо испасти.


С., уочи лета Г. 1892.

Отац је организовао још један велики пријем у част Г. Лазе. Он је јуче најавио да ускоро одлази, а његов нешто натмурен израз говори да није срећан. Боже, шта ли мисли? Ипак, не разговарамо тако дуго и тако често као пре. Он је више повучен, и у својој соби. Каже да пише. И ја се тад склањам и не желим његовом узвишеном духу да сметам.

С., о Духовима, 1892.

Зар има година дана како смо се први пут срели!?И синоћњи пријем овде у нашем Сокоцу, у највећој балској дворани, протекао је никад лепше. Цело вече сам била у друштву г. Лазе. Забављао ме је, плесао, а друге даме које су биле с нама у друштву, жељно су га слушале, јер је он прави козер и невероватан забављач женског друштва. Мада његов поглед који по неки путухватим, већ савршено га познавајући, вели, да се у његовој души сасвим нешто друго догађа, него што се пред светом показује.

С., око Петровдана, 1892.

Сутра г. Лаза одлази од нас. Каже да му је овде све предивно, али да мора мало да се одвоји и осами. Разумемо ми песнике, Господине Лазо, каже моја Мати. Али, мене мучи нешто друго. Да ли одлази због мене?


Лето Г., 1892. понедеоник, вече

И била сам у праву! Увече, пре растанка, док смо седели у салону, дао ми је писамце, и замолио да га отворим када он већ буде отишао. Ја сам њему за растанак, поклонила фотографију најновију, у либадету, са потписом, начињену зимус у Пешти. Испоштовала сам његову молбу, и ево, сада ту коверту са француским жигом, отварам. У писму, на његов начин, што сам и очекивала, није било ни једне реченице, само – песма. Заправо стихови неке песме без наслова, без почетка и без краја. Да, одмах сам све разумела. Сад је остало да са овим писмом, тј. песмом разговарам док је одсутан, док будемо растављени.

…Кога такне твоја рука,
Око твоје ког просука,
Биће вредан тога струка,
Тога лица, тога гука,
Тих милина и тих мука,
Биће вредан, како не би –
Благо Теби!...

С. Лето, 1892.

Господин Лаза је отишао у манастир Крушедол, каже, да пише мало у осами. Неизрециво ми је празно у души и у кући. Где год се окренем очекујем да видим његову драгу, разбарушену појаву, и оне водњикаве, топле очи и поглед који ме свуда прати. И сада те његове очи осећам на себи. А тек глас! Први пут осећам да ми неко недостаје, а да то није мој отац, мати, сестре… Боже,да ли је то оно што једно другом нисмо рекли, а све је било то? Боже, ја сам срећна, јер се први пут родио тај осећај у мени, и то према таквом, у сваком погледу, одличном човеку. Како ми је први пут досадно у мом сопственом дому, у овом драгом кутку који сам одувек волела и толико чезнула у Бечу за њим. Не чита ми се, не јаше, не шета, чак ни не путује дружбеницама, чак ни у Беч! Само бих да сам сама у овој мојој соби, и само да сам у мислима с њим.


Н. Сад, Лето Г. 1892.

Идем и ја сутра до дружбенице Бранке, а потом са њом у Баден, који волимо још од заједничких дана у Заводу. Морам ову празнину некако затомити.

Ленкина соба у којој је изнад кревета њен портрет
Соколац, с јесени, 1892., вече


Вратила сам се јуче у свој дом у Соколац. Како ми је недостајао! Нарочито моја соба! Г. Лаза ми је писао. Како сам срећна читав дан! То виде и укућани и послуга. Кад сам се затворила у своју собу и прочитала писмо поново, нешто ме у њему и буни. Ал ево, преписујем:Каже, раздаљина избистри срце и ум, ја Вас волим више него икад, а не смем да Вас волим… Упили сте ми се у поглед, срце, мозак, а ја се трудим да Вас одатле истиснем. Зато сам од вас и побегао! (ово ја подвлачим). Зашто? Шта је препрека нашем осећању?Зато што је сиромашан? Мени то није важно. Бацам све њему под ноге. Мислим да би и отац пристао. Писаћу му.

С. око Митровдана, 1892.

Чудни тонови његовог последњег писма.Зар не би био срећан да добије мене за жену? Зар се он нечег боји? Мог богатства? Ништа мени то није важно. Само Он. Разговараћу с Оцом.Онако, поиздаље, питала сам Оцу: да ли би он мене дао неком ко није титулисана глава, и нема богатства, али је велико име, добар и духом богат човек? Добри Оца је видео на шта циљам, па ми је одговорио да је то питање рано да решавамо, да сам ја још млада и још живота требам видети, пре но што се удам.А ја сам на то додала, ако би се ја одлучила на удају и већ изабрала, да ли би ми дозволио, а он се грохотом насмејао:
– Побогу, дете, па ти ћеш младожењу испросити, уместо он тебе!
И на томе се завршило.

С. око Божића, 1893.
(искинуто)

Камо она безгранична вера у нашу љубав, у њега?Да ли сам ја волела илузију? Али, то не може бити! Он је то, од крви и меса. Ја волим Песника, и живог човека, хоћу га таквог какав је, ништа ми његове мане што је исписао не значе, оне су мени врлине. Те уморан од живота, те стар, те није за мене…Толико сам му пута писала, понављала, па не вреди. Али, борићу се и изборићу за њега. Њему треба помоћи! Тражићу састанак, да дође, одмах!Овде. И више се нећемо растајати!

Нови Сад, с пролећа 1893.
(искинуто)

Сусрели смо се јуче. Видно пропао и исцрпљен као неком душевном борбом, разбарушенији, рекла бих, немарнији него иначе. Но, тиме, као да је хтео да ми да до знања: – Ето, видите, оваквог ме хоћете! То је прокоментарисала потом и моја Мати:
– Дете, не знам и бринем се за те, ал шта ти видиш на њему?
Дуго смо шетали и причали, причали, овог пута не оне наше врцаве игре духа, већ водили врло озбиљне и мучне разговоре. Он мени стално:
– Удајте се, удајте госпођице Ленка, ослободите и мене и моју патњу и чежњу!
А ја њему:
– Али, Господине Лазо, зашто Ви не бисте били тај за кога бих се удала?Моје срце Вас је већ одавно и неизмењиво изабрало!
– Ја сам стар и недостојан Вас. Ни по чему Вас нисам дос-тојан, понављао је.
– Шта може бити више од духа који имате, Господине Лазо?
Упорна сам и ја. Није ли то највеће богатство света, нисте ли Ви најбогатији човек по томе? Моје срце иште само таквога богатства, друго ми не треба, а толико и тога другог имам, за нас обоје.
– Брак није само дух госпођице Ленка, као да је сетно додао.
Брак је и телесно зближавање…
– Ја га прекидох: – Кад жена воли, на све је спремна и у својој љубави све ће да окрене за своју срећу. Ви се нечег бојите г. Лазо?

(искинуто)

После тога је отишао.
Дуго ми није писао. А и кад пише – једно те исто. Куд се дедоше оне врцаве игре његовог божанског ума, које сам обожавала да слушам!У неизмерној чежњи, затворим се у своју собу, па онда читам, ишчитавам по ко зна који пут његове песме, додирујем руком његове посвете, пипам мастило на његовом потпису – као да га тиме хоћу приближити и вечно везати за себе.

Дворац Соколац, о лету 1893.

Љубим већ давно увели бели пупољак у вази, који ми је ономад узбрао у нашем врту и уз пољубац поклонио.
– Ја сам сиромашан песник који нема земаљског блага да Вам поклони, али овај пољубац у ружу и њен мирис који и после, кад увене остаје, нека Вас увек сећа на мене.

С., Лето Г. 1893.

Одлазим на још једно путовање. Све усамљенија и све тужнија. Ништа ме више не занима.

С., око Митровдана, 1893.

Рођендан ми је, а ја сам тужна.Он неће доћи. Тако је јавио. Двадесет три су ми године. Видим већ и родитељи брину и хтели би, некако се снебивају да ми
кажу: „Не чекај га! Време ти је за удају! Толике просце, грофове и принчеве си одбила због тог разбарушеног песника.”
И браћа кад дођу, критички ме посматрају. Само сестра Олга ме разуме. Она је удата, није тако далеко, па могу честода је виђам. Она ми ономад рече, не знам можда и из личног искуства:
– Жена треба само из љубави да се уда.
И ја мислим да нећу моћи другачије.


С пролећа, имање Богдана Дунђерског 1894.

Дошла сам код бате Богдана јер ми је код куће постало неиздрживо. И ево, сада једино преко Бате чујем за њега. Сасвим се одаљио, и као, намерно. Био је код Бате на имању и по месец дана, али није ми писао. Тек, чујем од Бате да понекад пита за мене, и оно – да ли се удала? Нема више ни књига да ми шаље. Очајна, изађем мало да јашем по имању, јер Бата има прекрасну ергелу, преко стотину грла. Праве ми друштви његови коњушари. Честити људи. Свуда ме прате да ми се штогод не догоди. А ја се осећам, да бих баш волела да ми се нешто догоди, да паднем с коња и да се ово све заврши. Дошла сам овде да не свиснем.
Бог да прости, ово неће на добро изаћи.


Портрет Ленке,Урош Предић
Соколац, лето 1894.


Намолован ми портрет. Г. Урош је то урадио зналачки, мајсторски. Имам нешто више меланхоличан поглед него кад је слика почета (али какав бих, ах, иначе могла имати!), али све је ту добро погођено: и моја плава коса и кика и врат и руке – и нарочито балска хаљина од моје прабаке, са лентом и
цветовима од чипке на голим раменима. И ваза поред стола са љиљанима у нежном десену хаљине, и жуте руже (авај, симболичне за моје расположење). Све то у нежно плавој драперији и позадини која одудара од портрета свих осталих наших предака у Соколцу. Отац је веома задовољан сликом и богато је наградио г. Уроша. И ја сам задовољна, не бих могла рећи одушевљена због мог тренутног стања, али слика је лепа и собом сам задовољна на њој. Ко зна, можда ће тај портрет остати једини траг од мене, да сам икада постојала на овоме свету.Висиће изнад мог (ах, брачног кревета), поред великог огледала у мојој соби. Кад год седнем за свој schreibentisch од сада ће ме са стране увек посматрати још једна Ленка. Ах, да га бар види Онај коме је намењен!

Беч, Лето Г. 1894.

Још једно лето. Он се једнако не јавља, рекла бих намерно. Бежим и од мојих добрих родитеља, само да не виде патњу на мом лицу. Ево ме у Бечу, код дружбенице Руже, ходам улицама којих волим да се споменем из дана прве младости и тако безазленог и дивног живота. И пред једном апотеком сам застала. И изашла из ње са купљеним прашком за спавање. Само пазите, упозорио ме апотекар: – Мало већа доза од прописане и – то је прелазак из сна у сан. Из сна у сан? Можда је то баш оно што би ми било потребно?


Главна дворана
Соколац, с пролећа, 1895.


Дошла сам кући! Како тужно делује моја соба. Као да у њој никада раније нисам живела, у њој провела толике часове среће и сневања о будућем животу. Прелиставам књиге, прегледам моје балске хаљине, омиљени јахаћи костим, затим отворим schriebtisch, у њему његова писма и овај Дневник. Ко зна где ће завршити?И неће ли убрзо после мене, и све остало постати прах и пепео?Ево и његових писама!Могла бих их и сама одмах спалити, да га не компромитујем. Али, ко ће знати онда узрок, зашто сам отишла?Не, нека остану. Нека остане писани траг, бар за сада, сведочанство те љубави, кад ју је већ он тако брзо погазио. И онако ће време потом избрисати све.Портрет ме тужно гледа са зида. И на њему забележен онај осмех који је прешао умеланхолију. Боже, колико сам била срећна кад је започет, а како се, само у том осмеху, оцртало време које је протекло и које је и сликар запазио и забележио. Остаће мојим родитељима утеха и успомена. Катица је подгрејала камин.Журим, зову ме доле. Брину за мене. Осећају они све. Чекају на обед. Припремају прославу за мој рођендан. Али, чини ми се да их је дубоко понизио тај песник. И бојим се да ми браћа спремају неку удају, препоруку, само да и мојом удајом њему узврате мило за драго.


Никола Тесла
Д. Соколац, о лету, 1895.


Не знам шта је са њим? Јавио се, али како!Нуди ми за удају (!!!) неког господина из Америке, нашег порекла, већ славног проналазача, мислим да се зове Никола, презиме му је чудно. Шта је њему? Нахвалио га, да га не би боље нахвалиле ни моје проводаџике: висок, каже, леп, леп, баш за Вас, образован,
уман, начитан и већ славан, нежења…Доиста, шта се дешава са њим?Нећу ни младог, ни лепог, ни високог – како не разуме да хоћу само њега, да сам му то већ толико пута написала, ја сам то у мом срцу већ решила, само њега треба охрабрити, дозвати да дође и да поново доживимо оне наше бајне дане, овде у Соколцу.Ово више не могу издржати. Идем сутра код сестре Олге, на њено имање. Да мало распршим мисли и да се с њом поразговарам. Видим ја и брижне материне и Оцине погледе. Али, не могу против себе.




Дворац „Соколац” још крије тајну...
Беч, о Малој Госпојини, 1895.


Тек овде, у Бечу, могу да дођем к себи, далеко од свих и свега и први пут овде да запишем нешто, ако ишта више вреди и писати.Готово је све!Он се оженио.
Али, издаја нашег заједништва, нашег завета, била би мање болна, да ми је то јавио лично, да смо се још једном бар видели.Ништа, само глас и то – о небеса!Поступак којим је ваљда хтео да ме увреди, до краја дотуче – да ли је могао бити свирепији? За кума је позвао мога оца!!!Савршен злочин, без трага. (Отац је, наравно, пристао, а ја сам пожелела тог тренутка да ме нема! Да ме нема за дуже време, не само док се обави тај чин, већ да ме нема за дуго, заправо заувек!)
Али зашто? Шта сам му нажао учинила? И ево ме поново у Бечу, где све знам и сви ме знају. Наравно, не причам зашто сам се овде тако изненада нашла, кажем, зажелела сам се Вијене, његове хуке и буке које ми понекад недостају тамо на имању, зажелела сам се Burgtheatra, мада све оне уздишу како ја тамо живим као принцеза у дворцу.Ех, пусто ми моје богатство и име! Зашто се нисам родила као сиротица, па бих већ давно побегла у свет са њим. Тада ме се не би уплашио, знам!Али, опет, све ми је смушено у глави… Зашто се онда оже-нио управо тако – за богатство и само због тога? Та друга, та бивша вереница, чујем, није ни лепа, ни млада, само миражџика. Зар на то спаде мој велики песник и сви његови, и моји идеали!
Па ја сам све то имала, па још и оно што ова никада имати неће, а што је и он у звезде уздизао – моје године, мој стас и очи! Или је лепота женска код песника само за песму, не и за стварни живот?
Ништа више не разумем. Ништа ми више код мушких није јасно. Отишла је моја срећа и ја такву више никада нећу имати. Нашто сада и живот?



Главни трем
Беч, о јесени, л. Г. 1895.


Чујем да је, сад богат – о како то иронично сада звучи!  – отишао са изабраницом у Италију. Тамо где смо ми планирали, где сам ја пожелела с њим, где ми је обећао показати неку чудесну цркву о коју се обијају морски вали, са кубетима ваздушастим и насликаним као у сфумату, али са основом од нашег дрвета, да баш тако се изразио, о којој је испевао некад давно и једну песму. Све то ја никада нећу видети. Не само с њим.

Беч, о св. Луки, 1895.

Док је он тамо у Италији, ја овде идем по бечким салонима, слушам опере, гледам представе у Burgtheatru, али ништа не видим и ништа не чујем. Удварају ми се по салонима дивни младићи и пљуште рукољуби, али ја никог не примећујем. Сама сам и као с погледом управљеним ка једној удаљеној тачки. Знам, морам се ускоро вратити мојим родитељима, до мог двадесет шестог рођендана. Тако је отац наредио. Било би предуго и свет би питао. Послушаћу мог доброг Оцу. Вратићу се.

Јутро, 5. Новембра, по стар. кал.

Чујем да су се вратили у Сомбор и да ће их Оца, сада кум, позвати у Соколац, одмах по повратку са њиховог свадбеног пута у Италији. И то на мој рођендан!
Али за први сусрет са кумом, (прецртано) који ме сад зове „моја млада кумица”……То недостојинство – да долазе, да их гледам преко стола… Не, ја то не могу дозволити и нећу трпети… И не могу све те године што долазе, поднети…(прецртано) Овако је боље, Не могу то приредити мојим јадним родитељима тамо. Остајем овде, изговорила сам се болешћу. Боље да им само стигне глас.


Бочна страна дворца
Увече, 6. нов. по ст. Кал


Још не знам, и не смем до краја да кажем, али… мислим да се све одлучило, и од тада као да се све измирило у мени и учинило ме чудно спокојном, чак оном истом, старом. Као да је све одједном дошло на своје место. Ако је то цена ранијег спокоја мога, онда му радо идем у сусрет. Сад само чекам свој рођендан. Све је чисто као кристал и јасно. Једино могућно. Мирна и спокојна, након свега. Након тако дуго времена.Уместо да ме дарива, ја ћу њега, и себе, даривати. Поклоном вечним. Којим ћемо се везати у вечности.

(последњи запис)

Сутра је мој двадесет шести рођендан. Што сам проживела за ових пет година? Само патњу. Љубав је патња и више не бих могла да волим. А чему онда живот без ње? Довека седети у родитељском дому? Јер ја не могу више волети. Да, сутра ми је рођендан. Дариваћу и себе и Њега најскупоценијим даром: који је вечан и који се не заборавља. Бар док он буде жив. Знаће Он. Разумеће све….

(овде се Дневник прекида)

Капела Дунђерски у Србобрану
П.С. У оставштини доктора Симоновића, личног пријатеља песника Лазе Костића, остала је са корицама овог Дневника, са иницијалима у златотиску H. D. и белешка:

Ову свеску пок. Ленке Дунђерски, дала ми је њена сестра Олга. Нађен приликом прегледа њене собе и уништавања од стране браће и оца, свих, за породицу, компромитујућих хартија и писама г. Лазе Костића, а након њене изненадне смрти, лицем на њен рођендан, 8. новембра по старом кал. 1895. године. Чуван упапирима Лазе Костића, а ја, доле потписани, након прегледа Лазиних списа и садржаја овог Дневника, који би могао тешко компромитовати мог пријатеља, Г. Костића, све то предајем ватри.

Печат и потпис
Др Радивоје Симоновић


(Србобран.нет захваљује Зорану Вељковићу на уступљеном материјалу)






 Prijavi se
PESMA DANA



PETICIJA

Partneri
Arhiva
Srbobran.net
Dom zdravlja
Restoran Gurman
Agrosimsa
Nijansa
Švrća
Lagrad
Kamen Mermer
Reklam Dizajn
Raspored sahrana
Apolon
Pc world