Vrh

Tvoja trenutna lokacija:  Index / Info / Društvo

BOŽIĆNA PRIČA


U susret Božiću, donosimo još jednu priču Milenka Genčića. To je BOŽIĆNA PRIČA o plemenitosti Srbobranaca, koja nikada nije izbrisana iz srca građana Mileševa.


Mileševo naselje u srbobranskoj opštini, (posle II Svetskog rata pripojeno opštini Bečej) datira iz 1926, kada je prvih šest porodica iz okolina Bosanskog Grahova izgradilo svoje kuće. Put stradanja i patnji, put do gradnji prvih kuća trajao je čitavu deceniju.


Prvi svetski rat besneo je svom žestinom. Glad i nemaština primorala je 18 porodica sa 83 člana iz sela Objaje kod Bosanskog Grahova da potraži spas u Slavoniji, kako im rekoše, tamo ima dovoljno pure i “kuruzare” za celu Bosansku Krajinu.
Više pešice nego vozom novembra 1916. godine 18 srpskih porodica izbeglih iz Bosanske Krajine, potražiše smeštaj u Vinkovcima. Sva vrata za njih bila su zatvorena. Niko nije želeo da primi srpske porodice iz Objaje, ozloglašenog sela u kome se rodio Gavrilo Princip, atentator na austrougarskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda.
Tri nedelje gladna i bosa čeljad iz Objaje, živela su u stogovima slame. Nade da će u “obećanoj zemlji” da prežive ratne strahote, te surove zime, bilo je sve manje i manje.


U Vinkovcima prvi put su čuli za Srbobran u Vojvodini. Ako je to Srbobran onda tamo žive Srbi, koji će razumeti svoju braću i njihove patnje. Nepoverljivi po prirodi gorštaci iz Bosne, odluče da pošalju Đurđa Plemića i Jovicu Lukača kao prethodnicu.


Jutro... Bele se krovovi srbobranskih kuća od mraza.Pojavljuju se prvi sunčevi zraci. Đurađ i Jovica stigli su prvim jutarnjim vozom u grad nade.
Ispred špiritane stoji vlasnik Đoka Dunđerski. Upitaše gde mogu naći smeštaj za njih i njihove porodice koje su ostale u Vinkovcima. Kada Đoka Dunđerski dozna za njihove tegobe, ustupi im prazan magacin fabrike špirita koja te jeseni nije radila. Mesta dovoljno za 83 člana bivših stanovnika iz sela Objaje.


Nakon nekoliko dana stigoše i došljaci iz Bosne, sa pedesetak dece. Đoka im obezbedi smeštaj, ogrev, dovoljno hrane i nešto tople odeće za decu.
Ovakav plemenit gest ekonoma i veleposednika, novi stanovnici Srbobrana nikada nisu zaboravili.


U proleće 1917. Špiritana je počela sa radom. Srbobranski ekonom je obrađivao po nekoliko stotina lanaca plodne bačke crnice, i uvek su imali potrebe za sezonskom radnom snagom i dobrim radnicima. Pridošlice iz Objaje dobiše smeštaj na salašima u Razlevima i na segedinskom putu. Srbobranci ih primiše kao svoje najrođenije.


Okončan je Prvi svetski rat. O Srbobranu i Srbobrancima i njihovoj plemenitosti ubrzo se pročulo u selima Bosanske Krajine. Nekoliko stotina domaćinstava krenu u novi svet, da potraže novo prebivalište, da zarade novac, kako bi prehranili svoju sirotinju. Radili su kod uglednih bogatih porodica. Štedeli svaki dinar. Želja im je bila da i oni steknu svoj vlastiti dom. Uštedjevina skromna, nedovoljna za pravljenje kuća u samom Srbobranu.
Zemljoposednici u srbobranskoj opštini dobro su upoznali vrednosti novih došljaka iz Bosne. Radili su sve što im se ponudi, nisu birali šta i gde će raditi. A takvih radnika uvek je nedostajalo, kako bi mogli uspešno da obrade svoje velike posede.


Srbobranska opština donosi odluku 1926.godine, da novim stanovnicima dodeli besplatno 64 placa od četiri kvadratna hvata za izgradnju porodičnih kuća kod Drljana, na bivšoj zemlji veleposednika Morica Šefera. Novo naselje dobi ime MILEŠEVO.


Selo se brzo razvijalo i ekonomski jačalo. Broj stanovnika stalno se povećavao. Otvorena je i četvororazredna osnovna škola. Ambicije mladog naraštaja tu se ne završavaju. Željni da steknu neko više obrazovanje, jedan broj dece sa Mileševa upisuje se u Građansku školu u Srbobranu.


Drugi svetski rat. Bog kao da je kaznio najuglednije građane Srbobrana. Danak u krvi. Živote je za svega dva dana izgubilo 117 Srbobranaca, bez suda. Osveta okupatora.


Nekome se postulati sami grade a nekome se ruše. Postulat koji je važio i za stanovnike Mileševa. Okupatorska čizma gazi sve pred sobom. Nema milosti za decu, žene i stare iz Mileševa. Buntovnici iz ozloglašenog sela Objaje moraju biti kažnjeni. Za njih je jedino mesto pod ovim suncem, logor - tamnica života.


Do zuba naoružani vojnici sprovode goloruki narod. Mileševo od 14.aprila 1941.godine više ne postoji. U tom selu više nema ni jedne žive duše, samo se čuje tužno zavijanje pasa.Počinje igra živaca. Polupijani fašistički vojnici traže žrtvu koju će usput likvidirati pre nego što stignu do logora. Jendeci pored puta su zarasli u gustu travu. Čuje se samo kreketanje žaba. Pogodno mesto za egzekuciju. Kolona najpre stiže u logor u Bačkoj Topoli, zatim Novi Sad, Kanjiža i najzad Šarvari.


U logoru je izvršena polna i starosna selekcija. Decu smestiše u posebnu baraku. Bosanska nejač ne plače. Sklizne po koja suza niz lice kada sami ostadoše bez roditelja. Veliki je strah kod dece koja pokazuju svu svoju snagu i moć. Još je veći prkos ove tvrdokorne bosanske dece, koja dobro znaju šta je patnja, glad i nemaština.
Prolaze dani u logoru. Noć, deca zaspala. Mali Uroš šćućuren pored brata Dušana. San ga savladao. U snu ugleda goluba da leti, leti ka zvezdama. Jedna zvezda najviše sija. "To je moja". Učini pokret rukom, dovoljan da probudi brata, ali i svu decu u baraci.


Umesto zvezde, deca iz logora u Šarvariju, toga jutra ugledaše jednu skrhanu majku, Kovinku Šandin. Donela je pakete sa hranom i toplom odećom, koje je prikupila Srpska pravoslavna crkva u Srbobranu. Zar ima nešto svetlije u Pravoslavlju nego deo svoga života pokloniti milosrđu, dobročinstvu i Hristovoj veri.
"Mama", viknu iz sveg grla Dušan koji je dobro poznavao Kovinku Šandin, kod koje je stanovao, kada je išao u Građansku školu u Srbobranu. Padoše jedno drugom u zagrljaj. Potekoše suze radosnice. Sva deca u jedan glas povikaše: "mama, mama".  Tako je ostala za celog svog života, "mama Kovinka, dece iz Mileševa".
Nosila je mama Kovinka pakete teške preko 50 kilograma u Šarvari da bi pomogla deci iz Mileševa. Nikada se nije bojala za svoj život. Ulazila je slobodno u logor, delila hranu i odeću. Nikog nije preskočila. Nova deoba sledila je naredne subote, i tako sve do kraja 1941.godine kako bi sačuvala nevine dečije živote.

Još jedan Srbobranac, Lazar Manojlović - Ferdinand, dao je neprocenjiv doprinos za spasavanje života Mileševaca. Inače, završio je poljoprivredni i ekonomski fakultet. Veleposednik sa 700 lanaca zemlje i kudeljarom na putu prema Subotici. Gajio je osobito veliku ljubav prema zemlji. Putovao je po Evropi i sticao dragocena iskustva o savremenoj obradi zemlje. Dobio je mnoga priznanja za najboljeg proizvođača pšenice i kudelje.
Posebno je bio cenjen u Budempešti, a njegova reč imala je posebnu težinu. Na izričiti zahtev ovog veleposednika iz Srbobrana, Mileševci, logoraši iz Šarvarija, dobiše slobodu. Garantovao je za sve Srbe iz Mileševa, tvrdeći da su to dobri radnici, neukaljana obraza. Takvi radnici bili su potrebni u kudeljari, obrazložio je Ferdinard mađarskim vlastima u Budimpešti i dodao: “Ja za njih garantujem”. Ove reči bile su dovoljne, da već prva grupa od desetak porodica u Šarvariju, stigne u Srbobran 19.decembra 1941.godine na veliki pravoslavni praznik, Nikoljdan.
Druga grupa od osamdesetak porodica iz logora u Šarvariju pristigla je na Badnji dan 6.januara 1942.godine. Doček na železničkoj stanici organizovala je pravoslavna crkva. Srbobranske porodice prihvatile su da svoje prijatelje iz Mileševa prime u svoje domove. Nosilac organizacije mama Kovinka, prosto je letela od kuće do kuće koje su dale pristanak da će primiti goste za Badnje veče. Jedna porodica je bila višak. Mama Kovinka odluči da i ona dobije toplo ognjište i  pored jedne koju je već primila primi i tu preostalu, kako bi svi zajedno dočekali Hristovo rođenje. Treća grupa Mileševaca, logoraša iz Šarvarija, stigla je u Srbobran 9.marta 1942.godine. U njoj je bilo 164. dece, i za njih je nađen smeštaj kod srbobranskih domaćinstava.

Proleće 1942.godine. Sezona poljoprivrednih radova. Ferdinand je obezbedio smeštaj za jedan broj porodica iz Mileševa. Materijalno bogatstvo nikad nije zanelo ovog plemenitog čoveka. Radovao se svakom ekonomskom uspehu svojih radnika. Veliki broj radnika, koji su radili kod Ferdinanda, dobili su kasnije beskamatne kredite za gradnju kuća u Mileševu.

Pristigli Mileševci na kudeljaru. Prvog dana dobili “komenciju”: mleko, obor sa dva praseta, nekoliko kokošaka koje će tog proleća voditi piliće, brašno, kukuruz, mast i to sve besplatno. Tu je i okućnica za povrće. O svemu je mislio Ferdinard.
Godina rodna. Gospodar Ferdinard, kako su ga zvali Mileševci, bogato im se odužio za njihov besprekorni rad. Dobili su još jednu “komenciju”. Pravo malo bogatstvo.

Porodice Plemić, Lukač, Bajić, Češljević, Kremić, Bursać, Zavlak,Makić, Rodić, Prpe... i svi drugi Mileševci upamtili su Ferdinardovo dobročinstvo, plemenitost i humanost mama Kovinke Šandin i svih ostalih Srbobranaca, koji su im pružili utočište u trenutcima kada je fašizam pretio da uništi čitav svet, kada se srpska reč izgovarala šapatom. To se nikad ne može izbrisati.

Dobra dela ostaju za večnost.

Milenko Genčić (1929 - 2001)



 

Postavio: Administrator dana 2017.01.04   |  Ocena:  

 

                                    

 

Glasaj
     

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
 Prijavi se
PESMA DANA



PETICIJA

Partneri
Arhiva
Srbobran.net
Dom zdravlja
Restoran Gurman
Agrosimsa
Nijansa
Švrća
Lagrad
Kamen Mermer
Reklam Dizajn
Raspored sahrana
Apolon
Pc world