Vrh

Tvoja trenutna lokacija:  Index / Info / Društvo

RIBOLOVCI


Ovo je priča o Velikom Bačkom kanalu, o alaskom životu vezanim između neba i vode, o ribarima i ribolovcima, o radosti i tugi, o nadi I strepnji, o suzama radosnicama i očaju, o životu i smrti između Bezdana i Bečeja, čije je autor Milenko Genčić.


Voda je dobar sluga i zao gospodar, kaže narodna poslovica. Ona ne poznaje granice. Veliki bački kanal su gradili braća Jožef i Gabor Kiš. Gradnja je trajala 9 godina, a počeo se koristiti 1808.godine. Služio je za plovidbu, transport žitarica, snabdevao naselje pijaćom vodom i delovao kao važna privredna grana.Srbobranci su koristili kanalsku vodu za piće. Raznošena je u velikim buradima i prodavana. I pasulj se u njoj brzo skuvao.


Kanal je oduvek riblje carstvo šarana, štuke, smuđa, soma, crvenperke, žeravke, bucova, bandara, deverike, sabljarke, manjova, žutog i zelenog karaša. Zaluta u kanal i pokoja jegulja. Krenula je na svadbeni put iz Meksičkog zaliva do Dunava, gde je tražila svoj mir za mrešćenje.


Samo do ribe nikad nije bilo lako doći. Valjalo je provesti čitavu noć na vodi i u vodi, da bi se došlo do ulova. Alaski život opija bolje nego sremsko vino. Ko jednom oseti miris ribe, ostaje veran do kraja života. Narodna poslovica kaže: “Ko ne skvasi guzicu, ne uhvati ribicu”.


Kanal se izdavao u zakup. Prvi zakupac je bio Joca Prodanović još 1872.godine. Srbobranski alasi uzimali su u podzakup – arendu deonice, koje su plaćali prema vrsti alata: alova, vrške, čerenca, metnice i sačmarice. Visina zakupa zavisila je od broja vrški.


Alasi su najčešće ribu hvatali alovom. Alov je posebna vrsta mreže, dugačka i do 500 metara, duboka i do 5 metara sa plovcima na gornjem delu – gornjaka i donjem vezanom za deblji višnjev štap – donjaka. Za postavljanje mreže potrebno je 6 ribara. Mreža se postavi u roku od pola sata. Kada se zatvori krug uvuče se met. Svako vuče za jednu stranu, sve dok se riba ne izlovi iz alova.
Odmrsiti alov bilo je pravo umeće. Alasi često spominju i ovu poslovicu: “Zamumuljeno, zatutuljeno. Na čast mu devet devojaka ko ne otulji – ne odmrsi mrežu”.


Srbobranski pecaroši sirotinja, za pecanje su koristili običnu barsku trsku, konac, plovak od kukuruzovine i udicu napravljenu od čiode. Pecali su na crveni hleb, glistu i mamaljugu. Otuda i ova izreka : “Ne hvata se svaka ribica udicom, već znanjem”.


Industrija Vrbasa naglo se razvijala početkom 20-tog stoleća. Voda zagađena. Pretila je da uništi sve što je priroda stvorila.
O zagađenosti kanala pisao je srbobranski Glasnik br.42 iz 1936.godine.
“Već nekoliko godina sistemski se svake jeseni pušta pokvarena voda iz fabrike šećera u Vrbasu. Voda toliko zagadi kanal da riba u velikim količinama ugine i time se nanosi velika šteta našim alasima. Iz godine u godinu u kanalu je zbog toga sve manje ribe . I potraje li ovako nje će sasvim u Kanalu nestati...”

Čovek je gospodar prirode samo dotle dok se pridržava božanskih zakona. Ako od njih otpadne on postaje rob, kaže Aristotel.

Ribarska zadruga je u Srbobranu osnovana 1939.godine. A njeni članovi su bili su: Milojko Pivnički, Zdravko Ostojić – Bata Andra, Sava Manojlović koga je nasledio sin Milivoje, zatim Milojko Manojlović, Joca Zotin, Nova Pešić, Đura Marunić, Ljubomir Pavkov – Iča, Pera Sremčev, braća Rade i Luka Vidić, Rade Pridraški, Sava Kurjakov, Milenko Mudrinski, Ferčika Gomboš, Josip Žandorčić, Mihalj Boha i Joška Hulala.
Za srbobranske alase kanal je bio izvor života. Živelo se skromno. Riba je prodavana na ribarskoj pijaci, a posebno je bila tražena za vreme velikog posta i verske praznike Svetog Nikolu i Badnji dan. Bogati su imali za ručak šarana, soma ili smuđa, a sirotinja karaša, zlaticu, manjova i deveriku.

Upitali ljubitelji ribe – koja je najbolja?
"Pečena", stiže odgovor k'o iz puške, jer je riba bila uvek prava poslastica.


Najbolji ulov bio je 1940. godine. Zadrugari izlovili 500 kilograma šarana. Lovilo se sa prvim mrazevima, kada riba odlazi na zimski san. Onda nema bojazni da će šaran iskočiti iz alova. Tada su srbobranski alasi ulovili soma teškog 30 kilograma, a šarani su se kretali u težini od 3 do 5 kilograma.
Ribarska zadruga postojala je do 1950 kada je pripojena Ribarskom gazdinstvu u Bečeju. Zadruga je brzo nestala sa srbobranske pozornice. Najveći krivac su otpadne industrijske vode. Profesionalni ribari silom prilika morali su se odreći ovog zanimanja.


Pojavile su se ribokradice. Dok su postojali profesionalni ribari, koji su stalno krstarili kanalom, ribokradice nisu mogle ostati neprimećene.
Najveći neprijatelj ribolovaca je zlatica – babuška, koja pojede svu ikru kada se šaran, smudj i ostale ribe mreste. Jedino to ne uspeva kod soma, koji čuva svoju mlađ, kao kvočka piliće. Eto, som nije tako glup kao se kaže u narodu.

R.Š.


Postoji nepisano pravilo, da ribu treba jesti u danima u kojima se nalazi slovo “r”. Jedan ljubitelj ribe ovako je prokomentarisao:
-To meni ništa ne smeta. Zato u špriceru ima dva slova “r” , a to je dovoljno da se riba može jesti svaki dan. Šteta bi bila da ostane žedna.

Milenko Genčić (1929 - 2001)
novinar i publicista

 

 



 

Postavio: Administrator dana 2017.03.03

 

                                    

 

Glasaj
     

Komentar na ovu vest mogu ostaviti samo registrovani korisnici našeg portala!
 Prijavi se
PESMA DANA



PETICIJA

Partneri
Arhiva
Srbobran.net
Dom zdravlja
Restoran Gurman
Agrosimsa
Nijansa
Švrća
Lagrad
Kamen Mermer
Reklam Dizajn
Raspored sahrana
Apolon
Pc world